Mogu li roboti da pišu poeziju i zašto ne

Kada su zamišljali apokaliptičke scenarije u kojima veštačka inteligencija uništava čovečanstvo, autori naučne fantastike retko su uzimali u obzir mogućnost da roboti istisnu ljude iz delatnosti koje su oduvek doživljavane kao kvintesencijalno ljudske, poput pisanja poezije. Međutim, u trenutku kada sinonim za „veštačku inteligenciju“ („ej-aj“) predstavljaju tzv. „čatbotovi“, tj. automatski generatori teksta na osnovu zadatih uputstava, pretnja od „robotske apokalipse“ postaje nešto sasvim drugo – mogućnost da mašine ljudima preotmu monopol na samu čovečnost.

Kompanije koje reklamiraju svoje „ej-aj platforme“ i „čatbotove“ će potrčati da vam se pohvale kako su njihovi proizvodi, koje ovih dana treniraju omogućivši stanovništvu planete da se igra sa njima, sposobni da pišu o bilo kojoj temi u bilo kojoj formi, pa tako mogu napisati spisak namirnica oblikovan kao sonet, prikaz filma u jampskom pentametru, ili hip-hop pesmu o uzgajanju krompira. Premisa koja se podrazumeva jeste da na taj način tehnologija „četbotova“ omogućava ispunjenje Miljkovićevog proročanstva „poeziju će svi pisati“, omogućujući pojedincima da „nadograde“ svoje odsustvo književnog talenta i dara za pisanje.

U praksi, međutim, mašine se nisu pokazale naročito veštim u ovim zadacima, pogotovo kada zadato „pesničko delo“ treba generisati na jezicima koji nisu toliko široko zastupljeni na internetu, poput srpskog. Proroci „ej-aj apokalipse“ reći će da je to samo pitanje vremena i da sat otkucava minute do „smaka poezije“ kao ekskluzivnog i intimnog odnosa čoveka i muze.

Da li će mašine ikada biti u stanju da savladaju poeziju, koji su dometi automatski generisane književnosti, na koji način tehnologija i progres utiču na razvoj jezičkih i književnih praksi, i šta o svemu tome možemo naučiti iz antičkih izvora, pitaćemo pesnikinju i klasičnog filologa Milicu Špadijer.

Autor emisije: Nikola Tanasić