Muzika za nemi i rani zvučni film

U današnjoj emisiji Vreme muzike urednica Gorica Pilipović podseća na ulogu muzike u prvim godinama kinematografije, tj. na ostvarenja istaknutih kompozitora vezana za filmsku umetnost.

Blistavom muzičkom šalom Čarlija Čaplina iz filma „Moderna vremenaˮ počinjemo priču o muzici za nemi i rani zvučni film. Zapravo, osvrnućemo se na nekoliko karakterističnih primera vezanih za stvaralaštvo nekih istaknutih kompozitora. Naravno, Čaplin je u ovom kontekstu samo jedan neodoljivi izuzetak, a „Moderna vremenaˮ su još uvek nemi film u kojem se prvi put čuo njegov glas dok peva ovu besmislenu, komičnu pesmicu. Bilo je to 1936, samo nekoliko godina pošto je postalo moguće da se sinhronizuju muzika i zvuk na celuloidnoj traci. Do tada muzičku pratnju bi obezbeđivao bioskop, bilo u vidu gramofona bilo kroz angažman muzičkog benda, ili najčešće samo pijaniste. Jer, bilo je nezamislivo da se film gleda bez muzike. Ona bi uspostavljala potrebnu atmosferu i naglašavala određene dramske momente. Imala je još jednu vrlo važnu ulogu - da pokrije glasno zujanje projektora. U početku je bila improvizovana, pijanista je naravno bio upoznat s radnjom filma, a s pronalaskom nove tehnologije, od 1929. pojavila se i nova profesija - autor filmske partiture.