„Bili Bad” Bendžamina Britna

Uz Dvejna Krofta, koji tumači naslovnu ulogu, na snimku predstave izvedene 8. marta 1997. godine slušaćete i Džejmsa Morisa kao Džona Klagarta i Filipa Lengridža kao kapetana Vira. Dirigent je Stjuart Bedford.

Šta povezuje jedno od najznačajnijih dela u istoriji svetske književnosti i jednu od opera engleskog kompozitora Bendžamina Britna? Dva su moguća odgovora: more i Herman Melvil. Ime ovog pisca, rođenog u Njujorku 1819, većina ljubitelja pustolovnog štiva prepoznaće i povezaće sa „najboljom knjigom koja je ikada napisana o moru" ‒ knjigom „Mobi Dik". Melvil je i sam imao uzbudljiv život. Kao član posade jednog kitolovca, plovio je južnim Pacifikom, živeo na Tahitiju i Havajima i bio u Američkoj mornarici, a onda je 1844. godine prestao da plovi i počeo da piše o svojim pomorskim iskustvima u raznim romanima, među kojima sigurno najveću popularnost uživa onaj o neuhvatljivom belom kitu iz 1851. godine. Nakon njegove smrti, 1891, popularnost njegovih dela je porasla. Godine 1919, slučajno je pronađen nedovršeni rukopis za priču „Bili Bad". Štampana je prvi put 1924, dok se konačna verzija pojavila tek 1962. U međuvremenu, 1948. godine Bendžamin Britn je po motivima ovog dela napisao istoimenu operu.

Radnja Melvilove priče odvija se krajem 18. veka, u vreme kada su Engleska i Francuska ratovale. Bili Bad, lepi mornar, miljenik brodske posade, postaje meta zlog krijumčara oružja Klagarta, koji će ga optužiti za pripremu pobune na brodu. Iako je nevin, Bili ne zna kako da odbije neosnovane optužbe, pa slučajno ubije Klagarta. Kapetan broda Vir shvata da se Klagart beskrupulozno ponašao prema Biliju i da je zaslužio tragičnu sudbinu, ali strahujući od reakcije ostalih mornara ukoliko Bilija ne kazni, osuđuje mladića na vešanje ‒ zbog ubistva. Njegove poslednje reči ‒ „Živeo kapetan Vir" ‒ ostaju u kapetanovoj svesti do kraja njegovog života, a ime mladog Bilija izgovoriće i na samrtničkoj postelji.
Bendžamin Britn je na ideju da iskoristi ovo delo došao tokom razgovora i priprema za novu operu sa Edvardom Morganom Fosterom, koji je potom zajedno sa Erikom Krozijerom, Britnovim starim saradnikom, napisao libreto. Kompozitor je u ovoj priči o uništenoj nevinosti, moralu i večitim poteškoćama da se prepoznaju razlike između dobra i zla, video odličnu dramsku osnovu za ostvarenje u kome je ono što pokreće glavne likove upečatljivo na nekoliko nivoa ‒ od psihološkog do apstraktno filozofskog. Britnova partitura maestralno spaja sve te višestruke niti, dajući kao krajnji rezultat ostvarenje scenski ubedljivo i intelektualno i filozofski angažovano, koje svakako predstavlja jednu od najupečatljivijih i najuspešnijih opera 20. veka.
Celokupna radnja (osim prologa i epiloga, koji je uokviruju, i u kojima kapetan kao star čovek razmišlja o svojim postupcima i povezanosti između dobra i zla) odvija se na brodu „ Nepobedivi" (Indomitable), koji predstavlja zapravo metaforu za svet koji nas okružuje. Simbolično, Bili na ovaj brod dolazi sa drugog broda, koji nosi naziv „Prava ljudi". Opera ima niz izvanrednih karakteristika. Najpre, reč je o delu muške glumačke postave, u kome je predmet obožavanja tj. osoba kojoj se svi dive ‒ muškarac. Iako Klagarta nerviraju Bilijeva lepota i dobrota, njegova osećanja, zapravo, jasno odražavaju čežnju koju on ne može da prizna. To isticanje homoerotskog podteksta Klagartove mržnje prema Biliju, ali i Virovog odnosa prema njemu, tumači se kao lični pečat kreativnog stvaralačkog tima opera. Treba pri tome naglasiti činjenicu da je ta muško-muška želja prikazana u operi koja je prvi put postavljena petnaestak godina pre delimične dekriminalizacije homoseksualnosti u Engleskoj.

Bili Bad je opera velike snage i emotivne zvučnosti. To i jeste (nakon „Pitera Grajmsa") Britnova druga velika opera, u kojoj on upotrebljava niz tehnika koje su karakteristične za tu scensku formu. Kompozitor ih transformiše u izrazito moderan kompozitorski izraz u kome je glavni izazov bio stvoriti neophodnu zvučnu raznolikost u velikoj, isključivo muškoj podeli. Bili jeste centralni lik u komadu, ali je naglasak više na kapetanu i na temi kako dobar čovek izlazi na kraj sa nerešivim moralnim dilemama. Verovatno je to bio i razlog što je uloga Bilija poverena lirskom baritonu, dok je deonica Vira pisana u tenorskoj lagi, i to posebno oblikovana prema karakteristikama glasa Britnovog partnera Pitera Pirsa, koji je ovaj lik tumačio na premijeri. Klagart je (očekivano) bas, kao što zlikovci obično i jesu u operama. Ova tri vokalna tipa, kao i ostali manje istaknuti likovi, svojom raznovrsnošću dokazuju da nedostatak ženskih glasova ne mora da bude problem. Otkrivanju različitih nijansi vokalnih linija pomaže i orkestar, pa tako primećujemo da je lik nesrećnog mladića Novaka (koji pomaže Klagartu kako bi i sam izbegao dalje maltretiranje) povezan sa žalosnim zvukom saksofona, dok pojavu okrutnog oružarnika najavljuju grubi zvuk tuba i timpana.

U muzičkom smislu, opera „Bili Bad" je izizetno širokog opsega ‒ od hora i orkestra koji u punoj jačini dočaravaju mornarske pesme, preko kamernih odlomaka za samo nekoliko instrumenata, do iskrenih arija ‒ sve prožeto Britnovim karakterističnim dvosmislenim (neodređenim) tonalnim centrom. Konkretno, durski i molski tonaliteti međusobno se sučeljavaju od samog početka - dok lelujavi, pomalo jezivi motiv u prigušenim gudačima prati uznemirujuća sećanja kapetana Vira.
Opera „Bili Bad" premijerno je bila izvedena u decembru 1951. godine u Kraljevskoj operskoj kući u Londonu, pod dirigentskim vođstvom samog kompozitora. Devet godina kasnije, on je originalnu verziju u četiri čina skratio na dva čina sa prologom i epilogom, kako se danas gotovo isključivo izvodi. Na snimku iz 1997. godine, u izvanrednoj produkciji Džona Dekstera, bariton Dvejn Kroft je tumačio naslovnu ulogu, Džejms Moris je Džon Klagart, oružarnik broda koji lažno optužuje Bilija za pobunu, Filip Lengridž je iskreni kapetan Vir, koji zna da je Bili nevin, ali ne uspeva da ga spase, dok je dirigent ansamblima Metropolitena bio bliski Britnov saradnik tokom njegovih poslednjih godina života ‒ Stjuart Bedford.

Urednice prenosa su: Gorica Pilipović i Maja Čolović Vasić