Humoristička emisija

Svet se konstantno polarizuje, od kako je i njega i veka. Takva je ova naša ljudska priroda i od toga nam spasa nema. Istorijski, konstantno smo se delili. Na više i niže slojeve, na hrišćane i muslimane, na kapitaliste i komuniste, na četnike i partizane… Doduše, kod ove poslednje podele je bilo i mnogo preklapanja, ili tačnije - preletanja.

Ali, to ne menja poentu. U krvi nam je da se delimo, a vi slobodno možete i da se ne složite sa mnom. A, kad nema ničega boljeg, možemo i da se delimo na one koje osvežavaju paklene vrućine i one čija srca greju polarne hladnoće.

Obe ove strane čvrsto se drže svojih gledišta. Jedni vatreno, a drugi, logično - hladnokrvno. Međutim, šačica nas, umerenih, ipak nekako odoleva, ne podleže pritiscima i nastavlja da voli jesen. Mi smo u svemu tome kao pokret Nesvrstanih.

Ima li šta prijatnije od te mešavine ostataka letnjeg sunca i prohladnog vetra kao prvog vesnika zime? Taj đuveč od lišća, blata i pedeset nijansi žute i smeđe. A posebno je lepa jesen u našem sokaku, ili možda bolje, u našoj kasabi. Buka zbog radova na beogradskim ulicama, rovovi ponovo iskopani zbog zamene instalacija koje je neko zaboravio da doda u projekat, ograde gradilišta improvizovane od žice i armature, stare dobre kocke na Trgu Republike, blato i bljuzgavica na sve strane…

Šta čovek više da traži od života?

Jesen u Beogradu, bar za nas koji umemo da vidimo njenu lepotu, je kao “Pakao” Hijeronimusa Boša, ili čak neka apstrakcija Kandinskog. Ona je umetnost koja nije za svakoga.

Autor teksta: Ognjen Šestić

Muzički suradnik: Petar Vukosavljević