Zabavnik

Sve je zbrkano, pa čak i takvo, preko Lisabona vraća me u Beograd. Kad je bilo - šta da od knjiga ponesem, poneo sam "Istoriju slikarstva za mlade". Samo da gledam slike i da se sećam kako sam 73-će zime u prošlom veku kao đak osmog/tri osvojio slikovnicu-drugaricu. Crtao sam nosoroga. Crtež mi nisu vratili, pa ja među crvene Džensonove korice stavio Direrov. I u razredu ga pokazivao kao svog. I oni verovali. Ko je onda od klinaca znao ko je Direr.

I tako je Nosorog prošle godine pošao sa mnom u Lisabon, zajedno sa Istorijom slikarstva. Kao kuću i razred zajedno da sam poneo. Sad vidim Nosorog bio i kod vas, i tek sad me sramota. Videće moje osmo/tri da sam lagao. Albreht Aleksandar Direr Dakić. Isti nam bili inicijali...

Limarski zanat se u Beogradu nekad učio u Zanatskoj školi u Jagićevoj, ali i kod majstora-limara koji su držali kalfe i šegrte. I nije to bila škola kao druge. Tu se jelo s majstorovom decom, one mlađe čuvali su šegrti, išli u pazar kad treba, a poslednja nije bila mastorova nego majstoričina, ili garzadričina, jer majstorice su tad gazdovale preko Save.

Da bi došli do majstorskog pisma šegrti i kalfe su morali sve da znaju, ali napreče je bilo da im majstor utuvi da budu pošteni i da je odnos prema mušterijama svetinja. Govorio im je, kao i svojoj deci: "Neće radnja ključ u vrata."

Na 16. strani prvog broja časopisa Radio Beograd , od 17. marta 1929. godine, objavljen je tekst pod naslovom "Ne čini li se i vama da je glasnogovornik nemoguća reč?, i podnaslovom - Pa ipak, potrebno je naći naše reči za mnoge i mnoge pojmove u oblasti radija.

Glasnogovornik se kao naziv za zvučnik nije ustalio u našem jeziku, danas kod naših suseda znači nešto sasvim drugo, a kako se o stranim rečima nekad razmišljalo, čitamo u tekstu iz 1929. godine.

Autor i voditelj: Mirjana Blažić

Radio Beograd 1, 17.05