Kako prepoznati hiperaktivnost kod dece i odraslih i kada je vreme za stručnu pomoć

U susret Svetskom danu mentalnog zdravlja, stručnjaci skreću pažnju na jedan od učestalijih nervno-razvojnih poremećaja – poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, poznatiji kao ADHD. Iako se u svakodnevnom govoru često poistovećuje sa običnom nedisciplinom ili prolaznom fazom, reč je o ozbiljnom stanju koje značajno utiče na organizaciju svakodnevnih aktivnosti i životnu rutinu, a koje se javlja i kod dece i kod odraslih.

Dekan Fakulteta za psihologiju Alfa BK Univerziteta Saša Stepanović, u emisiji Prvog programa Radio Beograda Jutro je, ističe da se ADHD i nedisciplina u kolokvijalnom jeziku prečesto mešaju, iako su u suštini potpuno različiti pojmovi.

„Hiperaktivnost jeste problem koji treba kanalisati kroz različite aktivnosti, a nedisciplina i nedolično ponašanje je nešto drugo. To se u kolokvijalnom jeziku često meša, ali ovo jedno je poremećaj na kome treba raditi, a nedisciplina dolazi i od kuće, i kroz vaspitanje, porodično i školsko vaspitanje, tako da to su dva različita pojma i voleo bih, eto, tako da ih razgraničimo", objašnjava dr Stepanović.

Tri glavna simptoma i zamke samodijagnostike

Prema rečima sagovornika, tri ključna simptoma ADHD-a jesu nepažnja, impulsivnost i hiperaktivnost, pri čemu se kod svake osobe ispoljavaju u drugačijoj kombinaciji. Ipak, upozorava da mnogi ljudi sami sebi ili svojoj deci preuranjeno postavljaju dijagnoze.

„Nemojte davati sami sebi dijagnozu, a ni detetu. Radim različite terapije i sa odraslima, i oni meni dođu već sa dijagnozom da oni imaju ADHD – kažu: ne mogu da se fokusiram na neke aktivnosti, nekako imam neku uznemirenost, ali recimo kad spremam ispit, ja radim tri dana pred ispit i onda učim po 12 sati. Onda im odgvorim: 'Pa, ne bi se reklo da vi imate onda poremećaj ako možete da usmerite svoju aktivnost da 12 sati konstantno učite'", navodi dr Stepanović.

Kada je vreme za stručnu pomoć

Granica između uobičajenog svakodnevnog umora, dekoncentracije uzrokovane ekranima i pravog poremećaja leži u kontinuitetu i narušavanju životne rutine.

Kod dece: Tipičan znak je kada dete započne jednu aktivnost, ne završi je i odmah prelazi na drugu.

Kod odraslih: Manifestuje se kroz neorganizovanost, zaboravljanje važnih stvari, gubljenje predmeta i haotično traganje za njima.

„Kada organizacija slobodnog vremena ozbiljno remeti naš život, to je već signal da treba potražiti pomoć. Naravno, svi se mi nekada osećamo haotično, ne možemo da povežemo misli, ne možemo da se koncentrišemo na neku aktivnost, ali ne treba uvek to dijagnostikovati kao ADHD i to pripisati tome", naglašava profesor.

Dodaje da se simptomi kod odraslih mogu javiti i kasnije u životu – u tridesetim, četrdesetim ili pedesetim godinama, kada se osoba izdvoji iz sredine koja je dotad uspešno pomagala u suzbijanju i kanalisanju hiperaktivnosti.

Uloga škole i značaj prevencije

Škola predstavlja ključnu instituciju u kojoj više članova kolektiva može primetiti simptome i pravovremeno ukazati roditeljima na potencijalni problem. Ipak, stručnjaci upozoravaju na čestu prepreku.

„Tu imamo jedan drugi problem – roditelji neće da prihvate da njihovo dete ima neki problem, pogotovo nervno-razvojni, i onda nemamo saradnika u tom radu na samom početku, jer dete od sedam do četrnaest godina je u najintenzivnijem kognitivnom razvoju, i sve što se propusti u tom periodu obično se nikada ni ne nadoknadi", upozorava dr Stepanović, uz podatak da ADHD ne nestaje sa punoletstvom, već je neophodno naučiti kako se s njim živi i funkcioniše.

Savremeno doba, prevelika informisanost i stigma

Konstantna dostupnost informacija, primanje mejlova, vesti i prekomerno korišćenje društvenih mreža danas kod mnogih stvaraju osećaj rasejanosti i nedostatka fokusa. Profesor Stepanović savetuje da se umor i posledice savremenog načina života ne pripisuju automatski poremećaju pažnje.

Govoreći o obeležavanju Svetskog dana mentalnog zdravlja, upućen je i jasan apel javnosti da se o psihičkim izazovima govori otvoreno i bez predrasuda.

„O nekim fizičkim poremećajima se mnogo lakše priča, a o mentalnim poremećajima i zdravlju se ne priča, kao da to nije vezano za to fizičko zdravlje... Apelujem na gledaoce i slušaoce, ako imaju neki problem, slobodno pričajte o tome. To ne znači da vam se odmah prepisuje dijagnoza, nego je to prvi put da može problem da se reši, da se čuje iz različitih uglova", precizira dr Saša Stepanović, u emisiji Prvog programa Radio Beograda Jutro je.