Džeparac za kućne poslove – dobar način da deca nauče vrednost novca ili loša navika

Kod kuće su neka deca dobijala nedeljni džeparac u gotovini, koji se svake godine blago povećavao. Druga nisu dobijala ništa – visina i „stopa inflacije“ tog novca uglavnom su zavisile od toga koliko je porodica bila imućna.

Bilo je normalno da se rade kućni poslovi koje bi roditelji zadali i obično bi dobijali džeparac za to.

Pojava aplikacija za upravljanje dečjim novcem, praćenje potrošnje i drugih sličnih alata promenila je situaciju za današnju decu, ali i za njihove roditelje.

Vremena su se promenila, ali ljudska priroda nije. Odluke o džeparcu i dalje otvaraju neka večna pitanja koja zanimaju bihevioralne ekonomiste poput mene. Da li deca treba da zarađuju novac samo „na tržištu“ – na primer, obavljanjem poslova za komšije? Ili i njihov trud kod kuće treba nagraditi novcem?

Ako decu plaćamo za kućne poslove, da li rizikujemo da od njih napravimo osobe kojima je novac važniji od činjenja dobrih dela zbog njih samih?

Činiti dobro zbog samog činjenja dobra

Ideja da novčana nagrada može da „potisne“ nečiju unutrašnju (nezavisnu i ličnu) motivaciju da nešto uradi nije nova.

Bihevioralni ekonomisti decenijama istražuju ovu ideju. Primera radi, proučavajući da li ponuda novčane nagrade za dobrovoljno davanje krvi smanjuje verovatnoću da će ljudi to učiniti.

Dokazi o tome da li zaista dolazi do ovog potiskivanja motivacije su različiti. Takođe još nije u potpunosti jasno zašto se to dešava u nekim slučajevima, ali ne i u drugim, iako nova istraživanja ukazuju na to da davanje privilegija ili nagrada zasnovanih na „časti“, umesto novca, može da očuva unutrašnju motivaciju.

Kada je reč o deci i kućnim poslovima, dobri ekonomisti razmišljaju o podsticajima, ali i porukama koje roditelji šalju kada deci plaćaju za obavljanje određenih poslova.

Svakodnevni kućni poslovi

Šta ako roditelji plaćaju detetu za uobičajene, svakodnevne poslove, poput pospremanja stola ili šetanja psa. U tom slučaju roditelji mu, posredno, poručuju da će ono biti plaćeno za ono što drugi članovi porodice rade bez dodatnog novca ili priznanja.

To bi moglo da dovede do toga da se dete oseća drugačijim od ostalih članova porodice, u smislu da nema društveno očekivane odgovornosti koje se obavljaju bez materijalne nagrade.

Takođe bi moglo da oslabi shvatanje da „svi svakog dana doprinosimo našoj porodici“.

Istovremeno, dete bi moglo da dobije poruku da treba da doprinosi samo onda kada je za to plaćeno.

Posebni poslovi

A šta ako se detetu ponudi poseban posao – poput pranja automobila ili pomaganja roditeljima u krečenju kuće – za određenu novčanu nagradu.

U ovom slučaju sam posao je nešto zahtevniji i mogao bi da bude poveren nekome van porodice: roditelji bi, na primer, mogli da plate drugoj osobi da ga obavi. Pored toga, ostali članovi porodice taj posao ne obavljaju redovno.

U takvoj situaciji poruka je da je reč o posebnoj prilici da dete stekne određenu veštinu, pomogne roditeljima da uštede novac i zauzvrat dobije nagradu.

A šta je sa redovnim džeparcem?

Ako roditelji mogu da priušte redovan džeparac koji detetu omogućava da sebi priušti manje stvari – poput odlaska u bioskop jednom mesečno sa prijateljima – taj novac ne mora da bude povezan sa obavljanjem kućnih poslova.

Umesto toga, može se predstaviti kao način da dete nauči kako da upravlja novcem.

Bez novca kojim treba da upravlja, dvanaestogodišnjak sa brojnim materijalnim željama mogao bi kasnije da postane šesnaestogodišnjak koji ne zna kako da štedi ili kontroliše svoju potrošnju.

Suština redovnog nedeljnog džeparca više je u tome da se detetu pomogne da sazri u finansijski odgovornu odraslu osobu, a manje u tome da mu se plati za posao obavljen u kući.

Ako ne možete da priuštite da detetu dajete nedeljni džeparac, pronalaženje lokalnog posla koji ono može da obavlja za komšije odlična je mogućnost.

Prilike za životne lekcije

Ako vaše dete, kao i ostali članovi porodice, obavlja jednostavne, svakodnevne kućne poslove, to može biti dobra priprema za odrastanje i razvijanje unutrašnje motivacije da pomaže drugima.

Plaćanje za takve poslove ne bi trebalo da bude neophodno i moglo bi da ima negativne posledice. Umesto toga, razmislite o plaćanju za posebne poslove koji motivišu decu da savladaju nove veštine, uz manji rizik da će biti oslabljene društvene norme koje želite da usvoje.

Ako žele više džeparca, ohrabrite ih da svoj trud ponude komšijama, a ako ste u mogućnosti, dajte im umeren nedeljni džeparac kako biste ih naučili veštinama upravljanja novcem.

Roditelji mogu pomoći deci da odrastu u odgovorne, finansijski mudre i društveno orijentisane odrasle osobe ako promišljeno pristupe odnosu prema radu, novcu i zajednici.