D’n za d’n, reč na svoje mesto, „Južna pruga“ digitalizovala južnjački govor

Uvek onoj što ni je pred nos, po običaj, ne čujemo i ne vidimo. Govor što se čuje na pijac, u avliju, il u avtobus za Pirot, Niš, Vranje, Leskovac, živeja je samo na jug Srbiju, ko da je tuj i rođen, kršten i ko da neje imaja pravo da iskoči u svet.

A odjenput, taj dijalekat što ga zbori više od milijon i po ljudi, oće da ga tretirav ko ostali dijalekti. Zatoj što ljudi što ga zboriv ne prihvatav da se njin dijalekat prikazuje ko pros, i ako je neki pros, sigurno neje dijalekat, a nesu ni ljudi koji ga pričav.

Sajt „Južna pruga” uripuje baš tuj kude je zaškripelo: među onoj što se svaki d’n priča i onoj što nikad neje moglo da stoji u novine. I postalo je mesto kude se prizrensko-timočki dijalekat ne gura pod fusnotu, nego ide u naslov, onakoj krupno, ko što mu i dolikuje. Reči tuj dobivav smisao.

„Želja mi je već više od tries godine da prizrensko-timočki govor počnem da koristim i ’van kuću’, ne samo u privatni razgovori s’s porodicu i prijatelji. Otkako znam za sebe, od malečko, imam potrebu da na taj dijalekt čitam novine i gledam televiziju, al ništa ne postojaše do s’d. Pred nekolko godine poče da se bavim s’s veštačku inteligenciju, i posta mi jasno da ni ona mož pomogne da sačuvamo govor na naši preci. Od drugi ljudi ne očekuvasmo pomoć. Niko drugi ni neće pomogne s’s digitalizaciju na naš dijalekt, sve moramo da si uradimo sami s's naš trud i zalaganje. Tako poče i ova priča”, rekla je Milena Šović u razgovor za sajt na RTS.

Ljudi što pričav na južnjački dobivav na značaj zbog ,,Južnu prugu”, jer ima nekoj koj će gi razume kad kažev da su se videli s’s Ivanu, a ne s’s Ivana.

D’n za d’n, reči na prizrensko-timočki dijalekat izlaziv iz avliju i nalaziv mesto u mediji

K’d čovek sedne da orati s’s Milenu Šović, urednicu na pomenut portal, brzo mu postane jasno da je ideja prosta ko pasulj: ako je govor onakoj kako se orati, zašto bi ga krili?

Njeni odgovori, u tri varijante na dijalekt – svrljiško-zaplanjski, prizrensko-južnomoravski i timočko-lužnički, ličiv na mapu: ne onuj geografsku, nego onuj što se crta u uši, kada slušaš i čitaš koj kako govori i piše. I, što bi rekli, kad jedan govor stigne do naslovnu stranu, više neje samo porodičan, niti u službu na jedan deo od narod. Postaje jezik za pred svet.

A i vreme mu beše.

Milena Šović govori svrljiško-zaplanjsku varijantu, pošto je rođena u Niš. Po struku je inženjer na veštačku inteligenciju i devet godine živi u Ameriku. Osmislila je četbot koj u svoju interakciju koristi južnjački govor – „Leskovački četbot”.

„Južna pruga” je prvi medijski portal koji cel sadržaj objavljuje na prizrensko-timočki dijalekat, i  prv takav portal na cel svet.

„Otpočetka mi ideja beše da Južna pruga bude pravi pravcati medij, po sva novinarska pravila, samo na naš govor. Prizrensko-timočki dijalekt se neje do sada koristio za pisanje od ozbiljne teme, i sve se pretvaralo u humor i šegačenje. Morali smo da nađemo merku – da se piše prirodno, onako kako ljudi izistinski govore, al da tekst ostane jasan, tačan i profesionalan. Svaki d’n pazimo da si držimo tu ravnotežu", reče urednica na Južnu prugu.

K’d je „Južna pruga" prv put objavila tekst na dijalekat što ga govoriv na jug, publika je bila iznenađena, imalo je i pozitivni i negativni komentari.

„Prve reakcije su bile kombinacija na oduševljenje i šok. Na ljudi gi beše 'čudno' da vide vesti napisane na južnjački govor. Bilo je i negativni komentari – neki se pitaše da li treba da se ozbiljne teme pišu samo na standardni jezik ili se mogu pišu i na dijalekt, i dal će ne neko sfati ozbiljno. Negativne reakcije dolazeše od mišljenje da je ’pravi’ jezik samo standardni, a sve drugo treba se zadrži u privatnu sferu”, kaza ni Milena Šović.

„Maternja melodija juga” u doba medija

Govor koji „Južna pruga” koristi, mlogo dugo se prenosio usmeno, a u pojedini istorijski periodi se pojavljivao i u književnos. Postavljanje taj govor u medijski, pisani i digitalni format doneja mu je novu dimenziju i značenje.

„K’d se naš govor turi u mediski i digitalni prostor, on ne ’menja značenje’, nego dobija vidljivos koju neje imaja. Kroz vekovi je govor bija ’usmen’, ali toj ne znači da neje bija dovoljno 'ozbiljan', samo se neje zapisivaja i dokumentovaja na pravilan način. U digitalni format konačno postaje trajno sačuvan i dostupan”, naglasi nam urednica na Južnu prugu.

Lepota na dijalekat što se priča na jug, najbolje se čuje upravo u toj što – neje samo stvar što se ne koristiv padeži  il se koristiv drugačije forme, već i u način na akcentovanje, ritam i melodiju na reč, i sam dijalekat si dava toplinu i živos.

Ljudi što rabotiv u „Južnu prugu” se trudiv da sačuvav autentičnos na južnjački govor, i da ispoštujev  profesionalni novinarski standardi – da si tekst bude jasan, konkretan i tačan.

„Profesionalni standardi na novinarstvo su svuda i uvek isti. Ne zavisiv od jezik i dijalekt na koj pišete. Trudimo se da prenesemo prave i relevantne informacije na čitaoci, a toj možete da uradite i na takozvani ’pastirski govor’, a ne samo na standardni srpski”, dodade Milena.

A, be, kazuj mi zašto? Razbiraš  li me?

U vreme u kojo se mlogo priča, a ništa ne kazuje postoji dijalekat na koji reči kad se izgovoriv imav težinu. Reči za južnjaci nesu samo sredstvo, one su navika, pesma, žal za mlados i ljubav. Njino značenje uvek je malko poširoko i poduboko od onoj što se čuje. Zatoj, kad govorimo od prizrensko-timočki dijalekat, retko pričamo samo od jezik; više se tuj orati od osećanje na pravo da nešto kažeš onakoj kako stvarno oratiš, ali i misliš.

„Mi smo tek počeli. Ovoj je prva faza u koju se južnjački govor uvodi u javni život u Srbiju. Ću znam da s'm uspela kad vidim da se prizrensko-timočki dijalekat izravnjaja s’s drugi dijalekti u srpski jezik „po važnos".
Zašto  jed’n Ercegovac ili Crnogorac možev da pričav na svoj dijalekat na nacionalnu televiziju, a jed’n Južnjak ne mož?”, pituje se Milena.

U momenat kad reč prestane da bude beleg i postane mesto – mesto na prepoznavanje, pripadanje, mesto kude dijalekat neje okrajak, nego centar, pitanje na prizrensko-timočki dijelekat je ispituvanje na ideju: Može li govor koji je kroz decenije bio „za među svoji" da si postane javni jezik, izjednačen, vidljiv i tačan. I koje se dešava s’s zajednicu k’d njen glas dobije zaslužen prostor?

Taj razlika, ma kolko bila malečka, u praksu menja sve. Jer kad se jedan govor ostavi da diše, onda i teme koje obrađuje počnev da dobivav drugačiju težinu. Vesti koje se pišev na standardni jezik možev da se napišev i na dijalekat kude dobivav veću težinu, a za toj je dokaz „Južna pruga”.

„Teme si birav novinari koji pišev za portal. Oni su profesori na srpski jezik koji najbolje poznavav dijalekat, zatoj što tam živiv i takoj si pričav između sebe. Pokušavamo da obufatimo razne teme od politiku do sport, isto ko i bilo koj drug portal, al s’s jednu razliku što pišemo onakoj kako si pričamo, što neje bija običaj do sad”, kazuje Milena Šović.

Baš zatoj autori koji pišev za „Južnu prugu” nesu samo novinari, nego i čuvari na dijalekt. Njihov zadatak neje da izmišljav reči, nego da gi upotrebiv onakoj kako se stvarno govoriv, bez preteruvanje. Kad se takoj napiše ves ona postaje prirodna i vidi se da prizrensko-timočki dijalekat može da se upotrebi za pisanje u mediji

„U praksu se najopasno pokazalo kad si ljudi sami odlučiv da ’ne valja’ takoj da govoriv u školu, na poso, u mediji. Pocenjivanje koje traje mnogo godine dovelo je do toj da mnozina koji poznajev dijalekat neće da govoriv s's dijalekat u javnos. Digitalni sadržaji na dijalekat su površni i svodiv se na podsmevanje, što dovodi do predrasude.
Posledice od sve su da je ovaj dijalekat 'ugrožen', a zna se da s’s njega govori više od milion i po ljudi na jug Srbiju”, priča Milena.

Milena kazuje da će portal da nastavi s's rad u ovaj oblik, jer dijalekat će možemo da ga sačuvamo samo ako ga redovno koristimo.

„Planiramo da napišemo rečnik i gramatiku, kako bi se sačuval i digitalizoval govor na jug Srbiju. Pored tova, planiramo da napraimo jošte četbotovi, po uzoru na Leskovački bot, koji će da komunicira na druge varijante na prizrensko-timočki dijalekt”, reče ni urednica.

Slušaj, razumi, ceni

Svaki koj prvi put uđe na „Južnu prugu” bilo da je s jug el ne, u stvari ulazi u jedan jezički prostor koji više neje samo lokalan. Dijalekat koji je bio gurnut u privatnos, u kuću, u kafu s komšije, odjenput stoji ko javni tekst, ko informacija, ko vest. I tuj se postavlja ključno pitanje: Koje vidi čitalac koj ne razume ovaj ritam, naglasak, preskakanje padeži, koji nosi više smisao nego što na prvi pogled deluje?

„Oču da vidim ubavilo na govorat i da ovija dijalekt ne služi samo za zbijanje na šalu. Južnjački govor je leksičći mlogo pobogat i poraznovrsan od sandardan srpsći jezik, ali je desetinu godine na marginu. Na njega ne postoje ni knjiđe ni filmovi (osim retći izuzeci), a ni medii. Južna pruga je prv medij na svet koji svaći d’n objavljuje vesti na neći dijalekt”, rekla je Milena.

A odma i drugo pitanje, koj čuva tuj merku? Koj brine da jezik ostane tačan, ali i svoj? U standardni srpski to je lektorska rabota, ali u dijalekat „poslednja reč” neje tehnička stvar nego dogovor, razgovor, zajednički sluh.

„Lektori nemamo, još uvek, jer dijalektat neje standardizovan. Nesuglasice ne postoje. Sve se rešava  s's razgovor. Mi poštujemo razliće, u ovija slučaj u varijacije na dijalekt. Svakoj ima pravo na glas, ma kolko bil „mlečak". Ne mislimo da je recimo nišći govor povredan ili pobogat od vranjansći, iako je Niš znatno pogolem grad od Vranje. Ako smo nešta dobro urabotili za sa, tova je da smo uspeli da ujedinimo Srbi od Knjaževac do Prizren da rabote zajedniču misiu na očuvanje na jezičkoto nasleđe”, naposletku ni kaza Milena Šović.

I dok reč teči niz dvor i sokaci, ona više neje samo zvuk što se gubi u duvari. Postaje trag i glas koji poziva da se čuje i da se razume. Kroz taj dijalekat otkrivaš jednu istinu: jezik neje samo sredstvo na prenos informacije. Jezik je i mesto kude čovek može da bude prisutan, slobodan i svoj.

U t’j tihi otpor, nepredavanje, i neprestani ritam – otkriješ jednu istinu: jezik nije samo sredstvo za prenos na informacije. Jezik je i mesto kude čovek može da bude prisutan, slobodan i svoj. Čak i k’d ga ne primećujev, čak i k’d sve oko njega čepati i trči – reč ostaje, tivko, duboko, neprolazno.

Na primer, glagol onoditi na jug deluje kao da je iskliznaja iz svako jezičko pravilo i zauzeja svoje mesto negde između nameru i radnju. Nastaja je od obično ono, ali već podugačko vreme živi s's život reči koje su oduvek tu, koristi se kad god se čovek zaglavi između misao i jezik, kad mu treba glagol koji će proguta sve ostalo. U jednu rečenicu znači pomeranje, u drugu popravljanje, u treću zapravo ne znači ništa osim da nešto mora da se uradi ili ima značenje u prošl vreme. A kad se kaže onodenje, tu prestaje dvosmislenost: to je ono ono, sa sve što taj reč ume da nosi, i s on’j južnjački osmeh koji više objašnjava nego što krije.

A ima i ono leskovačko Č kojo sevne tvrdo i jasno, ko iskra što iseče vazduh i ne ostavlja mesto ni na mekoću ni da imaš nedoumicu; još jedno leskovačko (S) DZ, (neje skraćeno Dom Zdravlja) što ni pomaga da svatimo majku koja će da naDZrne bepče u kolevku; tuj je pirotsko Ć koje omekša svaki glas, prođe kroz rečenicu tiho ko senka, uklopljeno u meru što ne trpi naglos’; a južnjačko A’ padne kratko i odsečno, kao usmena taČka, mali otkucaj koji pokazuje kude se govornik zaustavija pre nego što je nastavija, jer južnjak ne troši ni glasovi ni vreme više nego što treba, a „samo” Piroćanci ne trošiv ni pare.