Deca na povocu – bezbednost, kontrola ili slika vremena u kome živimo

Ponekad se u medijima rasplamsava polemika o tom predmetu koji povremeno deli roditelje, pedijatre i pedagoge. Diskusiju o tome je pre nekoliko godina posle dužeg vremena ponovo pokrenula američka novinarka Rebeka Onion u članku objavljenom na Slejtu, gde iznosi lično iskustvo i pokušava da odbrani korisnost ovog toliko kritikovanog sredstva.

Onion, majka tada trogodišnje devojčice, odlučila je da ćerki pruži šetnje ne više iz kolica, već hodajući pored nje. To je bila pedagoška odluka, zamišljena da je navikne na prisustvo među ljudima. Ali jednog dana devojčica, privučena tezgom sa slatkišima, odjurila je iznenada kroz gomilu.

Ništa ozbiljno se nije dogodilo, ali taj trenutak probudio je u Onion strah od onoga što bi se moglo desiti na prometnoj ulici.

Otuda ideja – zašto ne koristiti povodac da bi dete imalo slobodu kretanja, a opet bilo bezbedno i od svojih postupaka i od eventualnih otmica?

Istorija duga skoro vek

Povodac za decu nije novo otkriće. Još 1939. godine časopis Woman’s Home Companion na naslovnoj strani prikazao je dete na povocu, što pokazuje da je praksa tada bila prihvaćena.

Sedamdesetih godina poznati pedijatar Bendžamin Spok ga je opisivao kao „veoma zgodan“, ali je devedesetih promenio stav, u vreme kada je društvena osuda već bila snažna. Popularna kultura ga je dodatno ismejala – u epizodi Simpsonovih iz 1992. jedno dete se žali da povodac „ponižava oboje“, i njega i roditelja.

Danas tržište nudi „prijateljskije“ verzije: rančeve sa povocem, često u obliku životinja i jarkih boja, zamišljene da ublaže osećaj sputanosti.

Između bezbednosti i stigme

Problem nije toliko u efikasnosti sredstva, koliko u stigmi koja ga prati. „Ako se majka muči da trči za detetom, dobija osmehe i podsticaje; ako hoda uredno sa detetom na povocu, dobija osuđujuće poglede”, piše američka novinarka Onion.

Slučaj gorile Harambe, ubijene u zoološkom vrtu u Sinsinatiju nakon što je trogodišnjak pao u njen kavez, ekstreman je primer – majka je bila optužena za nemar, ali bi pomišljenju onih koji su za povodac, on možda sprečio tragediju.

Marijana Monteroso koja se na Instagramu predstavlja kao muzičarka sa autizmom objavila je sliku autističnog deteta na povocu objašnjavajući zašto je to za nju neprihvatljivo obraćajući se roditeljima koji to čine.

„Reći ‘vezujem ga zbog njegove bezbednosti’ nije ispravno, to je zbog tvoje udobnosti i potrebe za kontrolom, a ne zbog njegove slobode. Navikavaš ga da ne veruje svom telu i da ne bira, kažnjavaš ga zato što je takav. Ako autistično dete beži, uvek postoji razlog (dosada, zbunjenost, neželjeni dodiri, buka, nova sredina). Povodac nije bezbednost, već prinuda koja podučava neurotipičnom ponašanju. Prekini njihovu upotrebu, prilagodi okolinu i zaista ga saslušaj, odrastaće bez osećaja da je zauvek pogrešan“, navela je Monteroso.

Mišljenja stručnjaka

Medicinska i pedagoška zajednica i dalje su podeljene. Ben Hofman, pedijatar i direktor Saveta za prevenciju povreda Američke akademije pedijatara, priznaje da su deca „mašine znatiželje“ i da povodac može biti izuzetna mera bezbednosti, ali ga ne bi koristio svakodnevno.

Dženet Lansberi, predstavnica "Respectful parenting" pristupa, upozorava na pedagoški aspekt – držanje deteta za ruku jača vezu i uči ga pravilima ponašanja u javnosti, dok povodac može eliminisati važne trenutke učenja.

Franceska Romana Grasso, italijanski pedagog, naglašava da ograničavanje prirodnog motornog razvoja može učiniti dete nespretnim i nesposobnim da proceni opasnost. Alberto Vilani, predsednik Italijanskog pedijatrijskog društva, priznaje da redinice mogu imati smisla u posebnim situacijama, poput gužvi ili opasnih mesta.

Za i protiv među roditeljima

Na italijanskim, ali i međunarodnim internet forumima svedočenja su podeljena. Neki roditelji tvrde da su izbegli nesreće zahvaljujući povocu, dok ga drugi vide kao okrutno sredstvo koje „tretira decu kao pse“. Ipak, jedno je jasno – povodac ne može zameniti vaspitanje i neposredni nadzor roditelja.

Iza polemike

U Italiji su povoci i dalje retki, možda iz kulturnih razloga. Ipak ukoliko ga je skoro nemoguće videti na jugu Italije, na severu nije tako retko.

Mnogi smatraju da osnovni problem ostaje: Kako uskladiti eksplozivnu radoznalost dece sa urbanim prostorima koji su sve manje prilagođeni najmlađima?

Američka novinarka zaključuje da su deca „napola divlja“ u svetu oblikovanom za predvidive odrasle. Možda povoce, umesto simbola sputavanja, treba posmatrati kao tehnološku prilagodbu toj nesrazmeri?

Ipak, danas su skoro svi gledali mamu sa svojom devojčicom na drečavom povocu a ja nisam mogla da se otmem utisku da svet ide putem koji je daleko od onoga u kome sam ja odrastala.