Možda i nismo toliko sebični koliko se misli

Svi koji su leteli avionom znaju za poznato uputstvo koje posada demonstrira pre poletanja u kome se roditelji upozoravaju da u slučaju pada pritiska „masku prvo stave sebi, pre nego što pomognu detetu“. U suštini, to je zvanično uputstvo da budemo „sebični“.

Ipak, u suštini, ovo je mudar savet u slučaju vanredne situacije na visini od 10.000 metara i pri brzini od 890 km na sat. Ako se kabina dekompresuje, nećemo moći da pomognemo drugima ako se onesvestimo od nedostatka kiseonika.

Ali s druge strane, u svetu koji često izgleda nagrađuje narcizam, mogao bi postojati rizik da ista ta rečenica govori o donekle problematičnoj životnoj filozofiji. Ideji da uvek treba da sebe stavite na prvo mesto – i da sebičnost pobeđuje altruizam, u stilu one narodne – Ko nije za sebe, nije ni za drugoga.

Individualizam je definisao socijalni psiholog Gert Hofstede kao „stepen u kojoj se ljudi osećaju nezavisno, za razliku od međuzavisnosti kao članovi većih celina“. A u mnogim delovima sveta, posebno na Zapadu, individualizam nije samo endemski, već je sve više u trendu. Pitanje je da li je to dobra stvar ili ne.

Elementi psihologije, ekonomije i biologije – ne samo ideje sebičnih gena i neodarvinizma – normalizovali su pretpostavku da konkurencija znači da su ljudi suštinski okrutni, nemilosrdni ili sebični, kaže Stiv Tejlor, profesor psihologije na Univerzitetu Lids Beket. Ali dok svi očigledno možemo biti sebični – prvi zadatak našeg mozga je, na kraju krajeva, verovatno da nas održi u životu – profesor dodaje da nova istraživanja slikaju optimističniju sliku, dovodeći u pitanje pomalo sumornu ideju da uvek samo sebe dajemo prednost.

Efekat posmatrača

Jedan od primera je „efekat posmatrača“, koji se prvi put pojavio šezdesetih godina. To je široko citirana teorija da ljudi obično izbegavaju intervenciju u krizi kada su drugi u blizini. Nastala je posle negodovanja zbog ubistva Kiti Đenoveze, dvadesetosmogodišnje šankerke u Njujorku 1964. godine, koja je navodno silovana i ubijena pred skoro 40 svedoka, od kojih niko nije pomogao.

Ali poslednji detalj priče koja stoji iza „efekta posmatrača“ izgleda da je apokrifan. Iako je, tragično, Đenoveze zaista bila seksualno napadnuta i ubijena, istrage ukazuju da su izveštaji o 38 pasivnih posmatrača bili netačni. Jedan rad iz 2007. godine, na primer, naveo je da nema dokaza da je bilo ko svedočio ubistvu Đenovezeove i jednostavno ništa nije uradio.

Istraživanja pak pokazuju da su ljudi zapravo više nego spremni da u mnogim situacijama daju prioritet bezbednosti drugih u odnosu na svoju. Na primer, rad objavljen 2020. godine istraživao je snimke nasilnih napada sa nadzornih kamera u Velikoj Britaniji, Holandiji i Južnoj Africi. Utvrđeno je da je jedna ili više osoba pokušalo da pomogne u devet od 10 napada – pri čemu što je bila veća grupa posmatrača, intervencija je bila verovatnija, a ne obrnuto.

Šta motiviše na „herojske podvige"

Moglo bi se tvrditi da su čak i takozvani „usamljeni heroji“ na nekom nivou motivisani samozadovoljstvom, kako bi stekli pažnju i odobravanje. Ali studija iz 2014. godine o dobitnicima Karnegijeve medalje heroja, koja se dodeljuje ljudima koji su rizikovali svoje živote za druge, otkrila je da takvi ekstremni altruisti uglavnom opisuju svoje postupke kao intuitivne, a ne promišljene, što ukazuje da je njihov altruizam bio refleksivan ili „automatski“ odgovor. To je nešto što jesmo kada nemamo vremena za razmišljanje.

„Postoji površinski nivo na kojem možemo delovati sebično, i često to činimo“, napominje prof. Tejlor čija knjiga, DisConnected, istražuje kako određena ljudska ponašanja mogu izazvati društvene probleme. „Ali to je na nivou našeg ega, odnosno društveno konstruisanog identiteta.“ Ljudi takođe imaju sposobnost da budu impulsivno altruistični.

Na primer, u maju 2017. godine, bombaš samoubica je napao koncert Arijane Grande u Tejlorovom rodnom gradu: Mančesteru. Ukupno je poginulo 22 ljudi, a više od hiljadu je povređeno. Uprkos stalnom riziku za preživele, nezavisna analiza ovog zločina, ustanovila je „stotine, ako ne i hiljade činova individualne hrabrosti i nesebičnosti“. Slični slučajevi herojskog altruizma dokumentovani su tokom 11. septembra i terorističkih napada u Parizu 2015. godine.

Da li smo „rođeni altruistični"

Postoje evolutivni razlozi za ljudski altruizam, kaže Tejlor. Veći deo naše istorije živeli smo u plemenima kao lovci-sakupljači – veoma kooperativne grupe.

„Nema razloga zašto bi rana ljudska bića bila takmičarska ili individualistička“, napominje Tejlor. „To uopšte ne bi pomoglo našem opstanku. Zapravo bi ugrozilo naš opstanak.“

Neke antropološke studije ukazuju na to da grupe koje i dalje žive na sličan način kao naši rani preci ostaju egalitarne u načinu na koji dele resurse.

Istraživanja kod dece takođe govore da smo „rođeni altruistični“, kaže Čing-Ju Huang, direktorka privatne kompanije u Velikoj Britaniji, „Kembridž alijanse za pravnu psihologiju“, i izvršna direktorka Nacionalnog istraživačkog centra za decu i porodicu Univerziteta Tajvan.

Neke studije su otkrile da će čak i bebe od 14 do 18 meseci učiniti sve što je u njihovoj moći da pomognu drugima i sarađuju kako bi postigle zajednički cilj – posebno predajući predmete koje drugi nisu mogli da dohvate. A mala deca će to učiniti čak i ako nema nagrade. Pregled sličnih studija iz 2013. godine, na primer, govori da je prosocijalno ponašanje male dece „suštinski motivisano brigom za dobrobit drugih“.

Biti ljubazan takođe čini da se osećamo dobro. Volontiranje, na primer, povezano je sa poboljšanim mentalnim zdravljem, samopoštovanjem i samoefikasnošću i smanjenim osećajem usamljenosti. A postoje i fizičke koristi.

Redovni volonteri koji su praćeni u okviru studije objavljene 2013. godine imali su 40 odsto manje šanse da dobiju visok krvni pritisak od onih koji nisu često volontirali. Altruizam ove vrste je čak povezan sa smanjenim rizikom od smrtnosti, iako još nije jasno zašto.

„Postoji tako jaka veza između blagostanja i altruizma da bi bilo glupo ne živeti altruistično“, tvrdi Tejlor.

Sama struktura našeg mozga mogla bi pomoći u određivanju naše predispozicije ka altruizmu. Abigejl Marš, neurolog sa Univerziteta Džordžtaun u SAD, i njen tim koristili su skeniranje mozga kako bi pronašli razlike između ljudi koji su donirali bubreg strancu i onih koji to nisu učinili.

Altruisti koji su donirali organe imali su veće desne amigdale (regione mozga povezane sa emocijama) od kontrolne grupe koja nije donirala. Donori su takođe pokazali povećanu aktivnost u ovom regionu kada su gledali slike uplašenih izraza lica, što ih je možda učinilo perceptivnijim i osetljivijim na osećanja drugih. Zaista, rezultati iz grupe donora bili su suprotni od onoga što biste očekivali kod psihopatskih pojedinaca.

Moralna osrednjost

Nauka ukazuje da većini nas nesebičnost donosi prednosti, često izuzetne. Ali to ne znači da možemo – ili treba – da budemo nesebični sve vreme. Da li ćemo sebi ili drugima dati prioritet delimično zavisi od okolnosti, našeg prethodnog iskustva i naše kulture.

Toni Miligan je istraživač filozofije etike na Kings koledžu u Londonu. Smatra da bi ljudi trebalo da priznaju da je velika većina nas „moralno osrednja“. Ali to nije toliko loše po nas koliko zvuči.

Miligan tvrdi da ljudi imaju sklonost da precenjuju sopstvenu moralnu dobrotu. A to može imati poseban uticaj u situacijama kada donosimo promišljene, a ne automatske, odluke o našim prioritetima.

„Skoro svi koje poznajemo su moralno osrednji“, ističe Maligan, dodajući da je nerealno za većinu nas da pokušavamo da kopiramo živote izuzetno altruističkih ličnosti poput Nelsona Mandele, Gandija, Isusa ili Bude. „Možemo delovati u njihovom svetlu, ali ako niste jedna od tih statističkih anomalija, moramo da prepoznamo da smo zaista u sredini.“

Prema Miliganu, precenjivanje naše moralne dobrote može nas ostaviti sa osećajem krivice i razočaranja kada neizbežno ne uspemo da ispunimo prenaduvane standarde. „Pitanje koje treba da postavite sebi nije 'Šta bi Buda uradio?'“, kaže on, „već 'Za šta sam ja sposoban? Da li je to u okviru mojih mogućnosti?'.“

Ovo, dodaje on, zahteva malo skromnosti i samospoznaje. Jer ako imamo realnu procenu onoga za što smo sposobni, moći ćemo bolje da uzmemo u obzir druge kada donosimo odluke.

„Ne bi trebalo da razmišljate o ovome kao o razvijanju nečega što možete pokazati drugim ljudima, kao o nečemu što će vas učiniti predmetom divljenja“, napominje Miligan. „Razmišljajte o tome više kao o razvijanju veštine. Veština je nešto na čemu polako, postepeno radite na poboljšanju.“

Kulturne razlike

Altruističke sklonosti ljudi su verovatno takođe u velikoj meri pod uticajem njihovih iskustava i kulture.

Neke zemlje, poput Velike Britanije i SAD, su više individualističke od drugih, poput mnogih azijskih zemalja, koje se generalno smatraju kolektivističkim, u kojima ljudi daju prednost dobru šire grupe. Ovo utiče ne samo na to koliko ljudi imaju sklonosti da budu sebični ili altruistični, već i na stepen u kojem se nesebična dela doživljavaju kao izbor ili odgovornost.

Na primer, tokom pandemije kovida 19, istraživači su otkrili da su ljudi koji žive u kolektivističkim kulturama bili spremniji da nose maske nego oni u individualističkim. Ovu razliku između Istoka i Zapada je Huangova, poreklom sa Tajvana, i lično je iskusila kada se nastanila u SAD i Velikoj Britaniji, ali i u istraživanju koje je sprovela.

Istražila je dva oblika poslušnosti – „posvećenu poslušnost“ (u kojoj rado poštujete uputstva) i „situacionu poslušnost“ (u kojoj poštujete iako nerado to činite) – unutar tri grupe: mala deca iz Tajvana; neimigrantske, bele engleske porodice u Velikoj Britaniji; i kineske imigrantske porodice u Velikoj Britaniji.

Iako su sve grupe pokazale isti nivo 'posvećene poslušnosti', tajvanska deca su pokazala mnogo veću 'situacionu poslušnost' jer su bila sklonija da daju prioritet uputstvima svojih roditelja u odnosu na sopstvene želje u poređenju sa belom engleskom i kineskom imigrantskom decom koja su odrasla u individualističi nastrojenoj Velikoj Britaniji.

U kolektivističkim kulturama „verovatnije je da ćemo se povinovati čak i ako to zapravo ne želimo“, zaključuje Huangova.

To ne znači da postoji jedan pravi način da se stvari rade. Iako altruizam može koristiti i nama i drugima, moramo biti svesni sopstvenih potreba i kako prošla iskustva, kontekst i kultura utiču na naše ponašanje.

„Stvari postaju teške u kulturama gde je očekivanje da uvek budemo altruistični preterano“, kaže Huang, „kao na primer na Tajvanu kao mlada žena.“ U suštini, odgovornost da uvek dajete prioritet drugima može postati ogromna.

Većina nas je sposobna za izuzetnu nesebičnost, a altruizam izgleda kao nešto što nam čini dobro. Čak je pomogao našoj vrsti da postane jedinstveno uspešna. Ali na naše odluke i ponašanje utiče i širok spektar faktora, od kulture do naše sopstvene „moralne prosečnosti“. Drugim rečima, pomaganje drugima je odlično – ali shvatite da je u redu brinuti se i o sebi.