Da li je istina da se „ne ljutimo“, ili zapravo opasno potiskujemo bes

Parker navodi da „ponekad sa prijateljima rangira sedam smrtnih grehova po redosledu lične relevantnosti i da za njega „bes“ uvek dolazi poslednji.

„Bes kod mene nije prisutan svakoga dana, čak se i trudim da se osećam gnevno kada je to prikladno, odnosno kada se to očekuje. Bes se retko smatra pozitivnim ili produktivnim. Ali da li je istina da ja ne osećam bes – ili sam samo zaista dobar u njegovom potiskivanju? Kada ljudi kažu: 'Nikad se ne ljutim', ono što zapravo misle je da to samo dobro kontrolišu – i to često na sopstveni račun”, izjavio je Parker.

Parker je napisao knjigu „za one koji vole da ugađaju ljudima, izbegavaju sukobe i samousavršavaju se“, crpeći informacije iz naučnih istraživanja, sopstvenog iskustva i intervjua sa terapeutima i drugim stručnjacima.

Verovao je da su „jedini ljudi sa problemom besa oni koji su stalno upadali u tuče i rasprave i gubili živce. Borio se sa anksioznošću. A kada je u tridesetim godinama prošao kroz težak period, Parker je probao jogu, meditaciju, vođenje dnevnika zahvalnosti, pa čak i hladne tuševe. Šta je uspelo? Boks.

Nekoliko meseci kasnije, dok se opuštao uz pomoć vreće za udaranje, Parkera su neočekivano savladale emocije, dovoljno da mu malo pokvase oči. „Prvi put posle nekoliko meseci nisam bio tužan ili anksiozan. Bio sam besan”, rekao je.

Vremenom mu je sinulo: „Što sam više prepoznavao bes u sebi, pričao o njemu, obrađivao ga i na kraju delovao na osnovu njega, to se moja anksioznost više smanjivala”.

Nakon tog prosvetljenja, Parker je saznao da postoji dobro utvrđena naučna veza između besa i anksioznosti – samo što nije bila široko priznata.

Za njega je to predstavljalo kritičan propust u razgovoru o mentalnom zdravlju. Bes je prirodan kao tuga, strah, sreća ili gađenje – ali se često izostavlja iz kompletnije slike.

„Delimično je to jezički problem, 'bes' mešamo sa 'agresijom' ili čak 'nasiljem', kao da su to iste stvari. Ali bes je posebno izazovna emocija kada se doživi, a čak i psihoterapeuti izbegavaju da prihvate otvoreno ljute pacijente. Bilo da se radi o popularnoj nauci ili akademskim istraživanjima, bes je nekako zanemaren“, saznao je Parker istražujući za svoju knjigu.

Parker je napisao Dobri bes nadajući se da će preformulisati emociju i pomoći drugima da je razumeju, dožive i izraze drugačije. Bes se stalno doživljava kao negativan, kaže on i dodaje: „Skloni smo da izbegavamo da o tome uopšte pričamo dok ne preraste u agresiju, što može pogoršati stid i stigmu. Često je agresivno ponašanje izbor koji donosimo, ali sama emocija je legitimna, postoji da nas zaštiti – i često ima nešto pronicljivo da nam poruči“.

Parker ističe da smo „skloni da mislimo da nam bes govori nešto o drugim ljudima: koliko su nerazumni, kako žele da nas naude, zašto su idioti... Mnogo češće nas usmerava ka nezadovoljenoj potrebi ili događaju iz prošlosti“.

„Bes takođe može biti pravi izvor odlučnosti, vitalnosti i jasnoće i da bude podsticaj. Kada sam konačno priznao i počeo da se usmeravam na svoj latentni bes, tada sam počeo da uviđam prave koristi od njega“, rekao je autor.