„Zahvaljujući“ čoveku, psi i mačke dele sve sličniju sudbinu

Na prvi pogled, persijska mačka i mops ne deluju kao životinje koje imaju mnogo toga zajedničkog. Jedna životinja je mačka, druga je pas, i, prema saznanjima, razdvoja ih čak 50 miliona godina evolucije. Ali kada su evolucioni biolog Ebi Grejs Drejk i njene kolege skenirale 1.810 lobanja mačaka, pasa i njihovih divljih rođaka, pronašle su nešto čudno. Uprkos njihovoj dugoj razvojnoj istoriji, mnoge rase mačaka i pasa pokazuju zapanjujuću sličnost u smislu oblika lobanje.

U evolucionoj biologiji, divergencija je uobičajen proces. Jednostavno rečeno, divergencija je kada dva organizma koja dele zajedničko poreklo postaju sve različitija tokom vremena, dok konvergencija znači postajanje sličnijim.

Kako se populacije životinja dele i prilagođavaju različitim okruženjima, one postepeno razvijaju nove osobine, što je proces poznat kao divergentna evolucija.

To je jedan od osnovnih načina na koji nove vrste formiraju različite osobine, što uzrokuje da populacije evoluiraju odvojenim putevima. Ali ponekad, evolucija može krenuti u drugom smeru.

Konvergencija se dešava kada nepovezane vrste, oblikovane sličnim pritiscima, nezavisno evoluiraju dobijajući slične karakteristike.

U slučaju domaćih mačaka, pasa i mnogih drugih pripitomljenih vrsta, namerna i nenamerna selekcija od strane ljudi izgleda da je uzrokovala konvergenciju, slučajno usmeravajući različite vrste ka dobijanju sličnih osobina.

Tako, uprkos dugoj istoriji evolutivnog razdvajanja, rase sa ravnim licem poput persijske mačke i mopsa dele slične strukture lobanje.

Da bi istražili koliko je pripitomljavanje promenilo strukturu lobanje, Drejk i njene kolege analizirali su 3D skeniranje lobanja iz muzejskih primeraka, veterinarskih škola i digitalnih arhiva. Njihovabaza podataka obuhvatala je domaće mačke, sijamske, mejn kun i persijske rase, kao i preko 100 rasa pasa, od pasa sa kratkom njuškom poput mopsa, do rasa sa dugom njuškom kao što je border koli.

Njihovi nalazi su pokazali da je pripitomljavanje ne samo povećalo raznolikost oblika lobanja u odnosu na vukove i divlje mačke, već je dovelo i do toga da neke rase mačaka i pasa liče jedna na drugu, sa konvergencijom ka dugim ili ravnim licima.

Grupa divljih životinja koja uključuje vukove, lisice i šakale ima tendenciju da dele sličnu izduženu lobanju, dok životinje koje spadaju u  mačke (grupa životinja koja uključuje domaće mačke, lavove, tigrove i jaguare) pokazuju više prirodnih varijacija.

Ipak, pripitomljavanje je odavno pokazalo da kada ljudi intervenišu, čak i vrste koje po prirodi pripadaju veoma „udaljenim“ grupama, udaljeno mogu na kraju slično izgledati, a ponekad i imati iste probleme i bolesti.

Selektivni uzgoj je preuveličao određene osobine kod nekih vrsta životinja.

„Mnoge promene koje je izazvao čovek uvukle su životinje u situacije koje njihov organizam teško može da podrži i podnese. Na primer, neke kokoške uzgajane zbog mesa nose 30 odsto svoje telesne težine u grudnom mišiću, što često dovodi do problema sa srcem i plućima“, objasnila je Grejs Kerol, stručnjak za biheviotizam životinja sa Univerziteta Kvins u Belfastu.

Prema određenim psihološkim teorijama i obašnjenjima, ljudska sklonost ka kućnim ljubimcima ravnog lica dotiče se nekih od naših najosnovnijih instinkta. Ljudi su „programirani“ da reaguju na dečje osobine poput zaobljenih glava, malih noseva i velikih, nisko postavljenih očiju.

„Ove osobine, koje su preuveličane kod mnogih rasa mačaka i pasa sa ravnim licem, imitiraju izgled ljudskih beba“, ističe Kerolova.

Od svih vrsta organizama na planeti, ljudi su među najranjivijim, što znači da se rađamo bespomoćni i zavisni smo od negovatelja, odnosno roditelja kako bismo opstali. To je osobina koju delimično delimo sa štenadima i mačićima.

Nasuprot tome, otpornije, odnosno „prekocijalne“ životinje su u stanju da vide, čuju, stoje i kreću se ubrzo nakon rođenja. Pošto se ljudske bebe toliko oslanjaju na brigu odraslih, evolucija nas je oblikovala da budemo osetljivi na signale ranjivosti i razne potrebe.

Tako su signali, odnosno prizori poput zaobljenih obraza i široko otvorenih očiju beba poznati su kao socijalni oslobađači. Oni pokreću mehanizme brige kod odraslih, od govora višim tonovima (tepanja) pa do pružanja skoro prave roditeljske brige (brige negovatelja).

Cena pažnje i brige

Pilići srebrnih galebova instinktivno kljucaju crvenu tačku na kljunu roditelja, što podstiče odraslu jedinku da izbacuje hranu. Ta crvena tačka deluje kao socijalni oslobađač, osiguravajući da se potrebe pilića zadovolje u pravo vreme. Na sličan način, domaće životinje su efikasno preuzele drevne mehanizme brige koji su evoluirali i kod našeg potomstva.

Takve osobine mogu dati kućnim ljubimcima dobre pozicije i prognoze u traženju (i dobijanju) ljudske brige i pažnje, ali ipak, imaju svoju cenu.

U tom smislu, Vlada Ujedinjenog Kraljevstva ovlastila je Komitet za dobrobit životinja da pruži nezavisne stručne savete o novim problemima u vezi sa dobrobiti životinja.

U izveštajima koje su izradili 2024. godine, Komitet je izrazio ozbiljnu zabrinutost zbog efekta selektivnog uzgoja i kod mačaka i kod pasa. Izveštaji su istakli da je uzgoj koji se sprovodi zbog dobijanja nekih ekstremnih fizičkih osobina, poput ravnih lica i preuveličanih oblika lobanje, doveo do široko rasprostranjenih zdravstvenih problema, uključujući otežano disanje, neuroloških stanja i komplikacija pri rađanju mladunaca.

Iz Komiteta tvrde da životinje sa teškim naslednim zdravstvenim problemima više ne bi trebalo da se koriste za uzgoj ni razmnožavanje, i pozivaju na strožu regulaciju uzgajivača. Bez reformi, mnoge popularne rase će nastaviti da pate od zapravo sprečivih, životno ograničavajućih stanja, odnosno poremećaja.

Selektivni uzgoj je pokazao koliko lako ljudi mogu da „prilagode prirodu“ svojim željama i potrebama, i koliko brzo milioni godina evolutivnog razdvajanja mogu biti poništeni uz nekoliko decenija veštačke selekcije.

„Birajući kućne ljubimce koji imitiraju lica naših beba, često nesvesno smo birali osobine koje štete životinjama. Razumevanje mehanizama koji pokreću konvergenciju između vrsta je podsetnik da igramo moćnu, a ponekad i opasnu ulogu u njenom oblikovanju“, smatra Grejs Kerol, stručnjak za biheviotizam životinja sa Univerziteta Kvins u Belfastu.

Istraživački članak je objavljen u časopisu The Conversation.