Šta magija otkriva o našem umu – i kako mađioničari ponekad sami sebe prevare

Nauka o magiji je izrasla u ozbiljno polje proučavanja, pokazujući nam koliko nepouzdana može biti naša intuicija i samopercepcija. Međutim, nova studija pokazuje da mađioničari možda greše u vezi sa tim zašto njihovi trikovi funkcionišu.

Od psihologije i veštačke inteligencije do obrazovanja i mentalnog zdravlja, magija inspiriše nove pristupe nekim od najvećih izazova današnjice. Danas se naučnici i mađioničari udružuju, donoseći veštine u laboratoriju kako bi otkrili iznenađujuće istine o tome kako mislimo, vidimo i ponašamo se.

Na primer, pogrešno usmeravanje pažnje je ključni princip koji se koristi za manipulaciju onim što vidimo, a naučna istraživanja o skretanju pažnje pokazuju koliko lako naša pažnja može biti oteta. Druge tehnike, poput „navođenja“, uključuju suptilne načine usmeravanja naših odluka, a da toga čak nismo svesni. Ove iluzije otkrivaju jaz između onoga čega mislimo da smo svesni i onoga što se zapravo dešava u našim glavama.

Mađioničari su majstori kontrole uma – koriste tehnike poput pogrešnog usmeravanja kako bi usmerili vašu pažnju na jednu stvar dok nešto drugo promakne nezapaženo. Uzmimo za primer engleskog iluzionistu Derena Brauna. On tvrdi da vas, uz pravu kombinaciju gestova i fraza, može navesti da pomislite na kartu koju je već predvideo. Zvuči ludo, zar ne?

Prema istraživanjima, ovo zapravo funkcioniše. Ne baš u 100 odsto slučajeva, ali u oko 20. To možda ne zvuči mnogo, ali ako uzmemo u obzir da je šansa da se nasumično imenuje određena karta iz špila je manja od 2%, a još je niža ako uzmemo u obzir pristrasnosti (kao što su ljudi koji često biraju asa pika). Dakle, povećanje te šanse deset puta je prilično impresivno.

Šta nam ovo govori? Da su naše odluke – šta biramo, šta primećujemo – u velikoj meri pod uticajem onoga što se dešava oko nas, čak i ako nemamo pojma da se to dešava.

I ovo se ne odnosi samo na magiju. Na primer, dok obavljate nedeljnu kupovinu, možda mislite da birate svoju omiljenu marku toalet papira jer je najbolja. Ali istraživanja pokazuju da ljudi često biraju ono što je postavljeno u visini očiju ili u sredini police. Supermarketi to znaju. Zato najprofitabilniji proizvodi dobijaju glavni prostor na policama – da nežno (ali snažno) utiču na vaše izbore.

Volimo da verujemo da smo racionalni mislioci. Ali istina je da nas često vode nevidljive ruke – i to ne samo mađioničareve.
Mađioničari su dopirali do tajni ljudskog uma mnogo pre nego što su ih naučnici sustigli. Decenijama su koristili intuiciju da bi stvorili trikove koji savršeno igraju na našim mentalnim slepim tačkama. Ali čak i iskusni profesionalci mogu biti prevareni sopstvenim pretpostavkama.

Evo jednog upečatljivog primera: u svetu magije, uobičajeno je verovanje da ako gledalac naglas izgovori kartu (kao što je „Dama srce“), taj izbor je slobodniji i manje pod uticajem mađioničara nego da je gledalac fizički izabrao kartu iz špila koji mađioničar drži. Zvuči razumno, zar ne? Osim što je – suprotno.

Radnja naspram misli

U nedavnoj studiji Radoslava Vinče i prof. Gustava kuna, dvojice psihologa sa univerziteta u Lankasteru i Plimutu, intervjuisano je skoro 140 ljudi nakon što su učestvovali u magičnom triku gde su ili imenovali ili fizički izabrali kartu. U proseku, ljudi su se osećali više kontrolisano kada su fizički izabrali kartu, a manje pod uticajem mađioničara – uprkos onome što magičarska zajednica može očekivati.

Ovi nalazi otkrivaju nešto fascinantno: naš osećaj kontrole je podeljen. Osećamo više vlasništva nad našim postupcima – onim što radimo – nego nad našim mislima. Drugim rečima, više verujemo svojim rukama nego svojoj glavi.

Ali tu nije kraj. Još jedno dugogodišnje verovanje među mađioničarima jeste da trik izgleda neverovatnije i impresivnije – i stvara jači emocionalni utisak – kada se desi u rukama gledaoca.

Ako karta magično zameni mesta sa drugom dok je držite, to bi trebalo da nas više oduševi nego ako se isti trik desi, recimo, ispod kutije na stolu.

Iznenađujuće, istraživanje to ne potvrđuje. U istraživanju, učesnicima su prikazane dve verzije istog trika – u jednoj verziji, slobodno izabrana karta se menjala u rukama učesnika, dok se u drugoj verziji karta menjala ispod kutije.

Otkrili smo da se reakcije ljudi na ovu vrstu trika nisu značajno menjale u zavisnosti od toga gde se dogodio. Bez obzira da li su karte zamenile mesta u njihovim rukama ili ispod kutije, njihov osećaj zapanjenosti je bio isti. Jedina razlika? Kada se to dogodilo u njihovim rukama, osećali su se zbunjenije – ali ne i zapanjenije.

Zašto? Istraživači pretpostavljaju da je to zato što je sam trik, baš kao i mnogi drugi, već prepun emocionalnog naboja. Bez obzira gde se magija odvija, efekat je i dalje zapanjujući. Dakle, ispostavlja se da „gde“ nije toliko važno koliko su mađioničari mislili. „Šta“ – nemogućnost efekta – je ono što zaista ostavlja ljude zapanjenim.

Čak i sa godinama iskustva, naša percepcija nas i dalje može odvesti na stranputicu. Zato je toliko važno da testiramo svoje pretpostavke – ne samo da verujemo svojoj intuiciji. Magija nam daje snažan podsetnik na ovo tako što naše mentalne prečice pretvara u trenutke iznenađenja.

I ova lekcija ide daleko dalje od kartaških trikova. U svakodnevnom životu svako od nas ima određene stavove i pretpostavke – o ljudima, situacijama, čak i o sebi – koje se mogu činiti istinitim, ali su izgrađene na klimavom tlu. Ponekad je to samo bezopasna greška. U drugim slučajevima, to može dovesti do stereotipa, nesporazuma ili propuštenih prilika.

Zato, sledeći put kada se uhvatite kako donosite ishitrenu procenu, zastanite i zapitajte se: Koliko sam zaista siguran? Malo radoznalosti bi vas moglo spasiti od nezgodnog trenutka – ili čak pomoći da se povežete sa nekim koga biste inače možda odbacili.
Jer ako nas magija nečemu uči, to je ovo: um je pun iznenađenja – i sve nas je malo lakše prevariti nego što bismo želeli da priznamo.