Dojče vele: Zlokobni zvuci propagande – kako su nacisti uz pomoć radija zaveli Nemačku

Početkom 1930-ih godina, radio je bio ono što su danas internet i društvene mreže. Međutim, radio-prijemnici su bili skupi, često su koštali i više od prosečne plate.

Nacisti su rano prepoznali ogroman potencijal radija i iskoristili su ga čim su mogli da ga iskoriste za uticaj na  skoro sedamdeset miliona Nemaca. Ministar propagande Jozef Gebels naterao je firme kao što su „Telefunken“, „Loeve“ ili „Blaupunkt“ da na tržište, bez obzira na troškove proizvodnje, izbace jeftini uređaj, takozvani „narodni prijemnik“ (Volksempfänger). To se dogodilo samo nekoliko sedmica nakon što je Adolf Hitler preuzeo vlast u Nemačkoj, 30. januara 1933. godine.

Prvi model nosio je oznaku VE 301 (akronim od „narodni prijemnik” i datum Hitlerovog preuzimanja vlasti). S fiksnom cenom od 76 rajhsmaraka (danas skoro 400 evra), uređaj je bio pristupačan za većinu domaćinstava. Zatim 1938. na tržište dolazi DKE 38, „mali nemački prijemnik“ popularan i kao Goebbels-Schnauze, iliti „Gebelsova gubica“.

Pretplata finansira Gebelsovo ministarstvo

Narodni prijemnik je predstavljen javnosti pre tačno devedeset godina, 18. avgusta 1933. u Berlinu. To se dogodilo na Velikoj nemačkoj izložbi radio-tehnike, gde je odmah prodato i prvih 100.000 radio-aparata.

Uspeh je bio ogroman. Početkom 1932. u Nemačkoj je bilo četiri miliona pretplatnika radija, a na vrhuncu 1943. je oko 16.000.000 Nemaca plaćalo dve rajhsmarke mesečno za pretplatu. Najveći deo tog novca slivao se u Gebelsovo ministarstvo, koje je time finansiralo skoro kompletan svoj budžet.

Naravno, na stanovništvo se moglo uticati samo tako što je nacistička država određivala kakav će biti radio-program – i to do najsitnijih detalja. Radio-stanice, koje su u početku bile nezavisne, stavljene su pod krovnu organizaciju i politički dovedene u red. Osim jednog, svi direktori su smenjeni, a na njihovo mesto su postavljeni ljudi lojalni režimu.

Direktorima, koji su sada bili na liniji, Gebels je još u martu 1933. rekao: „Ne krijemo – radio pripada nama i nikome drugom. Stavićemo ga u službu naše ideje i tu ne sme da dođe do reči nijedna druga ideja.“

Izveštaji s fronta, malo zabave, mnogo Hitlerovih govora

Postojala su samo dva programa: jedan nacionalni i jedan lokalni. Emisije su počinjale u ono vreme sveprisutnim pozdravom: „Hajl Hitler“ – živeo Hitler. Podrazumevalo se da se na radiju naročito često čuje glas vođe, firera. Svi važniji Hitlerovi govori su se emitovali u celini. A uređaji su se reklamirali plakatima na kojima je pisalo: „S narodnim prijemnikom, cela Nemačka čuje Firera.“

S početkom Drugog svetskog rata u Evropi 1939, propagandni radio je postao posebno važan. Stalno su emitovani i sve više ulepšavani izveštaji s fronta. Umesto muzike za ples, puštani su marševi. Ipak, nije falilo ni zabave. Posebno je bila popularna emisija Koncert muzičkih želja za Vermaht, gde su se mogle čuti tadašnje zvezde.

Najkasnije početkom 1943, kada je Nemačka izgubila bitku za Staljingrad i kada se sve jasnije nazirao poraz u ratu, radio je imao zadatak da osokoli Nemce.

U govoru u Palati sportova u Berlinu 18. februara 1943, koji je radio naravno prenosio, Gebels je publici retorički postavio deset pitanja, od kojih je četvrto glasilo: „Da li hoćete totalni rat? Da li hoćete da, ako treba, bude totalniji i radikalniji nego što to sada uopšte možemo i da zamislimo?“ Posle svakog pitanja, publika je gromoglasno odgovarala sa: „Da!“ – i oduševljeno aplaudirala.

Lažne vesti do početka do kraja

Ali, postalo je teško kriti istinu. Nemci su sve manje verovali nacističkom radiju. Mnogi su slušali strane, „neprijateljske“, radio-stanice kao što je Bi-Bi-Sijev servis na nemačkom jeziku. To je bilo krivično delo za koje je pretila čak i smrtna kazna.

Tilo Vobst, koji je tokom rata kao đak slušao zabranjene stanice, kaže za „Portal svedoka savremenika“ u Domu nemačke istorije: „Slušali smo emisije, ali o tome nismo nikad razgovarali. Mama je rekla: Ili drži jezik za zubima, ili radio leti.“

Od prvog dana rata, radio je igrao ključnu ulogu. Kao što je poznato, 1. septembra 1939. Nemačka je napala Poljsku. Međutim, Nemci su na radiju čuli lažnu vest – da je Poljska napala radio-stanicu Glajvic u Gornjoj Šleziji.

Tog dana Hitler se Nemcima obratio preko radija: „Poljska je noćas prvi put pucala na našu teritoriju, i to njena regularna vojska. Od 5.45 ujutro, uzvraćamo paljbu.“

I kao što je počelo, s lažima na radiju, tako je bilo do samog kraja: 1. maja 1945. radio je javio da je Hitler pao u borbi protiv boljševizma, u svojoj kancelariji, boreći se za Nemačku do poslednjeg daha. Međutim, Hitler je dan pre toga u bunkeru izvršio samoubistvo.

Nekoliko dana kasnije, rat u Evropi je okončan, a s njim i nacistička propaganda. Vojna uprava SAD u Zapadnoj Nemačkoj prvo je zabranila nemačke radio-emisije. Narednih godina, SAD, Velika Britanija i Francuska uspostavile su nove radiodifuzne strukture u Zapadnoj Nemačkoj. Pritom im je bilo veoma važno da radio nikada više ne bude stavljen u službu bilo koje vlade.