Zmije, kornjačina krv, pećina od oniksa – put do kuće Vere Pešić

Prvo špijunska kuća, do Todorove pećine ću kasnije. Rekoše mi konobari sa hotelske terase, da se za taj pokušaj „naoružam“ gumenim čizmama do kolena. Videćemo.

Kuća višestruke agentkinje „za ono vreme“, kažu meštani, bila je više nego naočita i bogata.

Prizemni objekat bio je, posle konfiskovanja nakon Drugog svetskog rata, ambulanta, a sada je napušten. Ipak, očuvan je, i u vrlo dobrom stanju.

U Banji je rođena, ali se tu uvek nekako i vraćala. Otac, sreski načelnik Milan Pešić, umro je mlad, a ta kuća je bila mesto na kome su Vera i njena majka Anđa određivale tokove mnogih sudbina. Tu je upoznala i svoju prvu, mladalačku ljubav – Milivoja Perovića.

„Šta ćeš ti tu? Izlazi! I ti! Beži sad kući!“, tako prepričavaju stariji stanovnici Sijarinske Banje ono što su slušali od svojih baka i deka. Šetajući krajem, u društvu „gestapovaca“, umela je da zaustavi kamion koji je vozio meštane na streljanje, i iz njega od sigurne smrti „izvlači“ poznanike, prijatelje, komšije, ili jednostavno nekoga ko će joj zbog nečega jednom biti potreban. „Niko nije smeo reč da joj kaže“, ni njoj, ni takođe opasnoj Anđi.

„Drmale su, bile su prave opasnice, plašili su se ljudi od njih, skretali su poglede, znali su koliko su moćne...“, govorila je meštanka Dušanka Stamenković, čijih se reči priseća naša sagovornica, a njena snaha Snežana Jorgaćević.

U razgovoru sa direktorom Turističke organizacije Medveđa Mijajlom Minićem saznajem da bi od kuće, sada već poznate agentice koja je, kao junakinja filma Vera, punila srpske bioskope, voleli da naprave tematski objekat, otvoren za turiste. Ipak, Vera se i dalje vodi kao državni neprijatelj.

Ni na spomenik na groblju, kod lokalne crkve Svetog Ilije, gde je tajno sahranjena sa majkom, nije joj uklesano ime, stoji samo ime oca.

Život joj je još kao detetu tekao munjevitom brzinom – bila je „dobro udata“ već sa 16, brzo razvedena, lako i uporedo završavala teške škole, gimnaziju, jezike i obuke, bila viđena na svim važnim dešavanjima u Beogradu, ali i u Francuskoj, Beču, Nemačkoj. Kao da ih je bilo najmanje tri u isto vreme. Dok je jedna u Sofiji „nameštala igru“ Kosti Pećancu, druga je u Beogradu zavodila strance od položaja, a treća bila uz majku u rodnom leskovačkom kraju. Znala je četiri strana jezika, radila uporedo za Engleze, Nemce, Francuze, četničku i partizansku stranu.

Za naš portal govorio je i devedesetčetvorogodišnji Mladen Dimić, čiji je stric Vlajko, kako kaže, „stalno sa Verom šnjurao“. Dok u njegovom domu na samom ulazu u Banju, pijemo domaći sok od kajsije, priča o tome kako je Vlajko imao čeze specijalno rezervisane za Veru, kojima ju je vozio po kraju uvek kada zatreba „da se što pre svrši neki važan posao“. Uz zagonetni osmeh, o dubini i karakteru višegodišnje veze to dvoje, tada mladih ljudi, nije želeo da otkrije detalje, ali zato, iznenađujuće otvoreno kaže da mu „Vera nije bila nešto naročito lepa“.

Vera Pešić kao vrsni kopirajter – reklama za Sijarinsku Banju u Leskovačkom glasniku

Počela je kao pisar kod rođaka Radovića u Beogradu. Dogurala je do petostrukog agenta sa iskustvom dovoljnim da se napuni više od nekoliko života. Ipak, gajila je i ljubav prema novinarskom peru. Pisala za Leskovački glasnik.

Članak ispod kojeg stoji potpis „Vera Pešić“ uz podsećanje čitaocima da redovno plaćaju pretplatu na ovaj list, datira iz 1940. godine, i u njega smo imali uvid zahvaljujući Turističkoj organizaciji Medveđa. Ne govori o ratu, politici, niti kakvim drugim teškim stvarima već – o prvim gostima Sijarinske Banje koji su se u njenom blatu i vodi lečili.

Vera je intervjuisala i tada devedesetogodišnju Vanu Teokarević, koja joj je pričala o tome kako je „od Arnautke čula da kod Lebana ima vruća voda koja leči sve“.

Pored livade bilo je jedno parče zemljišta na kome se tu i tamo videla voda kako izvire. Bio je i jedan bunarčić, koji su seljaci zvali – Rimski basen, pa se tako i danas zove, u kome je bila voda sa žutom skramom na površini; taj smo bunarčić očistili i napravili kao basenče… Tu se sestra kupala i za deset dana noga je počela da se pruža... – citat iz članka Vere Pešić.

Vraćam se do niza izvora koji se neumorno, danonoćno daju, i sa kojih mnogi vodu vole da pokupe u balonima i flašama, „kako bi se lečili i kad iz Banje odu kući“, uglavnom od kostobolje, ginekoloških problema, visokog pritiska, gastritisa, problema s vidom i probavom... Dižem pogled ka Todorovoj pećini. Nemoguće je ući od šiblja, niti se malo približiti tom mestu gde je živeo spavajući na slamnatom krevetu.

Kažu, bio je Todor „čudan ali i dobar čovek“, viši od dva metra.

Bio je osobenjak, a u Banju je navodno došao, predstavljajući se kao hercegovački vojvoda, posle Nevesinjske puške 1878. godine.

Prema nekim svedočenjima meštana, verovatno se zamerio nekom viđenijem velikašu toga vremena. Kada su poslali po njega kako bi ga naterali da plati za nedela, izvidnica se vratila nalogodavcu i prenela poruku da „on živi na takvom mestu, gde mu je gore od najgoreg zatvora, i da mu veća kazna ne treba“. Tako je Todor život sačuvao, a zapravo, živeo je u harmoniji sa prirodom, pio lekovitu vodu, ponekad i krv kornjača, i jeo lekovite travke kojih je ovde u izobilju. Umro je 1965. godine u 118. godini.

Učio je, svakoga ko je hteo, lakom hvatanju zmija što mu je bila vrsta hobija. Denić kaže da je umeo da ih nahvata toliko da je u pećini živeo okružen ovim životinjama.

„Imao je specifičan pisak koji ih je verovatno prizivao. Zmije su gluve, ne čuju, ali on ih je tim nekim vibracijama svog piskutanja dovodio u neko posebno stanje, i lako ih bez trunke straha i problema hvatao. Mnoge je naučio toj veštini“, priča stručni saradnik Turističke organizacije Medveđa Dragan Denić, i dodaje da su Todorovu sahranu, pošto nije imao nikoga od porodice, na lokalnom groblju kod Crkve Svetog Ilije organizovali meštani među kojima je imao dosta prijatelja.

Do ulaza u pećinu se ipak ne može peške, bar dok se prilaz ne uredi, kada će verovatno postati pristupačnija gostima Banje. Nastavljam ka mestu gde je okončan Verin život. Sa njenih samo 25.

Taj zid koji je u zla vremena služio da se poređaju ljudi pred streljanje, na dva minuta hoda je od Verine kuće. Nekada se ona pitala ko (ne)će pred njega, a jednog majskog dana isterana je iz svoje kuće zajedno s majkom, i streljana upravo na tom mestu. Kameni svedok mnogih smrti isti je i posle više od osam decenija. Tu su i napuštena kafana i autobuska stanica. I nekadašnje opštinske prostorije.

Vole stanovnici Banje da pričaju o svojoj Veri. Pa tako i Denić, koji objašnjava kakvu je grešku napravio oficir kraljeve vojske Ilija Buvski, maja 1944, kada ju je lično streljao, „jer očigledno nije bio svestan toga koliko Vera vredi“.

„Moguće je i da ga je nečim ucenjivala, mi ne znamo šta ga je navelo da ubije Veru po kratkom postupku, jednu sposobnu, izuzetnu ženu, koja je u tako mladim godinama mogla biti upotrebljiva još dugo, na mnogo načina, imajući u vidu sve njene veze i veštine. Možda ga je jednostavno razbesnelo njeno odbijanje kao muškarca, sve je moguće“, kaže za Internet portal RTS-a Denić.

Sijarinska ili Leskovačka Banja – malo mesto, a velika riznica priča o ljudima koji su pisali njegovu neobičnu istoriju.

Ovde je mnogo toga jedinstveno i unikatno, pa tako i urmašice u poslastičarnici na glavnom skveru. Možda je jedinstvena i džamija koju je sagradio Milan Obrenović u obližnjoj Ravnoj Banji, gejzir sa 18 jedinstvenih lekovitih izvora, svici kada se sve smiri u letnje veče...