Miomir Petrović: Čestitost i razumevanje drugih, vrednosti koje su negovane u mojoj porodici

Profesor Miomir Petrović je pod uticajem majke i očevih pripovedanja, a naročito pod uticajem savremenog francuskog romana, od detinjstva želeo da bude pisac. Publiku pleni rafiniranošću, poetikom i lepotom jezika. Autor je brojnih drama, monografija i romana.

U kakvoj sredini ste odrastali?

– Kada odrastate smatrate da je svaka porodica više, manje takva kao što je vaša. A onda kad odrastete i počnete da ulazite u druge porodice, shvatite da nije – ne mogu da kažem da je bolje ili gore, ali prosto je drugačije.

U mojoj porodici govorilo se o El Greku, o slikarstvu, govorilo se o Pikasu, postimpresionizmu, a govorilo se i o politici, ali na neki način na koji i ja danas koristim tu vizuru – kroz filozofiju ideologije, kroz različite pojavnosti i to je ono gde su moji otac i majka, a naročito otac, koji je imao takvu reputaciju na Fakultetu primenjene umetnosti. Naročito je on bio zadivljen varijeteom, komplikacijom, složenošću sveta, možda je to bilo slikarski, pa prenesu to i na vas. To bi bila ključna reč – odrastao u ideji da je svet složen.

Kako ste provodili detinjstvo i školovanje?

– Detinjstvo i period školovanja opet sam provodio dosta neobično, dehermentno, različito. Prvenstveno su tu bile stalne posete velikim muzejima u inostranstvu, a ja sam razlikovao Prado od Luvra po kvalitetu restorana i sendviča, pošto je to bio jedini način da pristanem, da onako kao „neželjeni putnik“ kroz muzeje prolazim. To je jedan deo. Na dve godine, odlazak na Bijenale u Veneciju. S druge strane, ja i studentima kažem, meni je danas teško podvaliti u konceptualnoj umetnosti i performansu, jer sam od detinjstva, kada na to nisam obraćao pažnju, bio prosto informisan o tim stvarima.

Biciklizam nije nimalo slučajan izbor ni sada, post festum. Jedan kontemplativan i solo sport, kao što ću se i u umetnosti, bez obzira na to što sam dramaturg, ipak više baviti umetnošću i odgovornošću jednog čoveka. Taj biciklizam je ostao do danas, u određenom smislu, životna navika i velika strast.

Nisam bio loš đak, ali me osnovna, a pogotovo srednja škola, nisu interesovale baš uopšte. Ja sam maštao. Nije moja lektira bila visoka književnost. Pripovedanje sam upoznavao preko stripa, u tom smislu, preko pop kulture i nekih derivata onog što će kasnije biti moja profesija, ali imao sam izgleda sreću kada sam došao na Fakultet dramskih umetnosti. Ja sam ga upisao pre završetka srednje škole, to je moglo tako, posle sam polagao neke diferencijalne ispite.

Kao daleko najmlađi na svojoj klasi, možda sam poželeo da se pronađem najzad u jednom kolektivu ili okruženju. I zaista sam se pronašao, već od prve godine, zahvaljujući jako dobrim profesorima koje smo tada imali. Nešto je učinila biologija, nešto je učinila ideologija i otvorio sam se tada već potpuno u tom smislu. Mislim da sam već negde na drugoj godini studija duboko verovao da će najbolje, pored stvaralaštva, biti bavljenje pedagogijom.

Koje vrednosti su bile negovane u vašoj porodici?

– Od univerzalnih vrednosti koje su negovane u mojoj porodici teško je izdvojiti ključne reči, nije to jedna stvar. Reći ću nešto, što je, čini mi se prava, osnovna pozicija, a jako egzotična – to je čestitost. Ne čestitost u savremenom ophođenju, u smislu morala ili nekog malograđanskog morala ili u to vreme komunističkog morala, daleko od toga, već je to čestitost u odnosu na onaj pomenuti sistem složenosti sveta.

Druga je bila razumevanje drugih – razumevanje patnje i korena drugog čoveka, opet ne da bi se samarićanski i nužno sad tu pomoglo i nešto delatno činilo, nego razumeti u okviru složenosti. E, to vas onda čini piscem, ili piscem ovakvih romana. To su vrednosti koje duboko ostaju u čoveku. Ja sam možda više „jungovac” nego „frojdovac”, te u tom smislu mislim da se to čemu ste izloženi tako tetovira u vašoj duši, da ne može lako da se obriše i ne mislim da treba.

Koji je član porodice ostavio najveći uticaj na vas i koliko je porodica uticala na vaše izbore i umetničko formiranje?

– Moj otac je govorio da se u galeriju i muzej ulazi kao u hram, i to je nešto što je ostalo u meni. To me danas čini i kao naučnim istraživačem i kao stvaraocem i kao profesorom, konzervativcem. Ja ne bežim od toga, držim se tih osnovnih uzusa.

Koje vrednosti sada prenosite svom detetu?

– Koje vrednosti danas preneti? Neću biti originalan u odnosu na sopstveni život. Dakle, čestitost na prvom mestu, u jednom širem smislu, zatim ulazak u apsolutnost ideje u platonovskom stilu. Nemojte ništa raditi što ne radite do kraja i imajte osećaj da radite do kraja i najbolje na svetu.

Zatim, sloboda, ključna reč u pseudodemokratskim ili demokratskim vremenima u kojima mi danas živimo u Evropi. Slobodu vam niko ne može oduzeti ako je ne oduzmete sami sebi. Napadi su konstantni, stalni, međutim, nigde većeg zadovoljstva nego kada, pomalo i narcisistički, primetite u toku jednog dana da ste sat, dva, tri proveli radeći nešto što je besplatno, ne lukrativno – govorim o proizvodnji novog romana ili vozeći bicikl po šumama. To je ono što su bazične vrednosti koje ja mom tinejdžeru Ognjenu, od 19 ljeta momče uskoro, prenosim.