Читај ми!

Boris Čakširan: U mojoj porodici ljubav i poštovanje su bili zakon

Umetnik holivudske biografije, Boris Čakširan, bogato znanje i iskustvo sticao je radeći na značajnim domaćim i međunarodnim projektima u pozorištu, na televiziji i filmu. Proslavljeni kostimograf, modni dizajner, reditelj i koreograf za emisiju „Sve boje života“, novinarki Lidiji Jakšić, otkrio je manje poznate detalje o svojoj porodici.

Boris Čakširan je sarađivao sa čuvenim kompanijama za izradu kostima i svetskim filmskim zvezdama kao što su Bred Pit, Oliver Stoun, Nastasja Kinski i mnogi drugi. Radio je u renomiranim pozorištima u Njujorku, predavao na mnogim univerzitetima u svetu, kreirao kostime za kultne domaće serije i filmove: Pad dinastije Obrenović, Otvorena vrata, Koreni, Senke nad Balkanom, Vreme zla, Toma, Kralj Petar Prvi, Crni Gruja, Stršljen, Belo odelo, Ivkova slava...

Pored kostimografije, Čakširan se bavi koreografijom i režijom. Član je i osnivač mnogih umetničkih udruženja u kojima se bavi inkluzijom osoba sa invaliditetom u oblasti plesa, kao i umetničkim radom sa mladima sa traumom, marginalizovanim grupama i ratnim veteranima.

Diplomirao je kostim i savremeno odevanje na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Rođen je u Slavonskom Brodu, živeo je u Sisku i Novom Sadu, a od četvrtog razreda osnovne škole, od 1972. godine, živi u Beogradu.

U kakvoj sredini ste odrastali?

– Moji roditelji, što sam tek kasnije shvatio, su iz Drugog svetskog rata izašli kao siročad i to ih je odlikovalo nekim posebnim osobinama koje dugo nisam razumeo. To su bile karakteristike ljudi koji su proživeli traume rata. Moj otac je izgubio celu porodicu, iz rata je izašao sa svega četrnaest godina, priključio se partizanima, tako da je kao dete bio i ratnik.

Mama je na samom početku rata izgubila oca, tako da je njena mama (moja baka) svoje osmoro dece morala da rasporedi po domovima. Moja mama je završila u Crkvenici, na moru, iako to zvuči romantično, zapravo joj je bio izuzetno težak život u tom domu. Kasnije u životu, jednom prilikom kada je trebalo da putujemo vozom jer sam ja to jako želeo, moja mama nije to želela i jako se rasplakala, a ja nisam razumeo zašto, da bi mi ispričala da su sva njena viđanja sa majkom bila na železničkim stanicama i da stoga nije uopšte mogla da podnese vozove.

U suštini, njih dvoje su bili obični ljudi. Moj otac je bio ekonomista, bavio se raspodelom ličnih dohodaka, to je bila njegova specijalizacija, o tome je pisao i knjige, a karijeru je završio kao jedan od vodećih ekonomista u Domu sindikata Jugoslavije. Tako sam se ja na neki način upoznao sa Festom i filmovima. Gledao sam sve projekcije koje sam želeo, mogao sam na tajna vrata da uđem u sve sale i to je za mene postao „jedan drugi svet“.

Kako ste provodili detinjstvo i školovanje?

– Roditelji su mene i sestru odgajali tako da smo se bavili raznim stvarima. Od malih nogu, u osnovnoj školi, počeo sam da treniram gimnastiku, išao sam na umetničko klizanje, bavio se folklorom i na kraju sam završio u „Abraševiću“ mislići da ću se jednog dana baviti plesom i zaposliti u baletskom ansamblu Pozorišta na Terazijama.

Međutim, sa sedamnaest godina sam imao povredu zbog koje to nisam mogao, a kako sam se već bavio modom, odlučio sam da upišem Fakultet primenjene umetnosti, modni smer. Moja sestra je upisala Arhitektonski fakultet, počela da se bavi projektovanjem, ovde u Beogradu, imala nameru da otvori svoj studio, ali su počele da se događaju stvari koje joj se nisu dopale i otišla je sa svojim sinom u Nemačku, gde je ostala do danas.

Da li su i na koji način roditelji uticali na Vaše izbore i umetničko formiranje?

– Otac je jako voleo da svira. Svirao je gitaru i harmoniku. Voleo je i da peva, uveseljavao je svako društvo u koje je ušao. To je veoma uticalo na moju sestru i mene. Mama je bila učiteljica, predavala je nižim razredima osnovne škole, a često je pripremala priredbe za celu školu. Dok smo bili mali slikala nam je po zidovima Diznijeve junake, da mi ne bismo crtali po njima, a zapravo nas je uvela u likovni i scenski svet.

Imao sam više „generacijskih“ sporova sa ocem. Često sam radio velike, svetske socijalne projekte sa decom sa traumom iz rata, sa starim ljudima, izbeglicama iz Etiopije. Nisam znao odakle u meni ta želja. Mislim da me je očeva linija provocirala na rad sa marginalizovanim, ranjivim, socijalno ugroženim grupama, a sa druge strane majčina ljubav je bila podrška da u svemu tome uspem.

Koje vrednosti su bile negovane u vašoj porodici?

– Ljubav i poštovanje su bili zakon. Mi smo uvek poštovali starije od sebe. Poštovali smo znanje, talenat, pristojnost, obrazovanje i vaspitanje. Roditelji nisu u svakoj prilici bili sa nama, vrlo rado su puštali mene i sestru da putujemo sami po svetu. Bili smo samostalni, oni su to stalno podsticali.

Sećam se da sam voleo da šijem, a otac je rekao da će mi ako zaradim neki novac on davati duplo više od moje zarade, te smo sklopili ugovor. Iako su podržavali našu samostalnost, mi smo od njih jako mnogo dobili – upravo vaspitanje i usadili su nam ljubav prema životu, umetnosti i pravim vrednostima koje su danas vrlo retke. Sve ono što su mi roditelji usadili kroz svoj pogled na život i realnost i danas postoji u meni.

Mnogo puta se pitam kako to neki ljudi vide svet toliko različito od mene. I dalje verujem da vidim šta je ispravno, a šta nije, da prepoznajem prave vrednosti, borim se i dalje za to kroz sve što radim. Mislim da ljudi koji imaju uticaja stalno treba da pričaju o pravim vrednostima, suprotno lošim stvarima sa kojima živimo, onome čime smo okruženi i što stalno gledamo.

Koje vrednosti Vi sada prenosite mladima?

– Ja, nažalost, nemam svoju porodicu. Imam porodicu svoje sestre i porodicu njenog sina. To je sad jedna veća porodica. Oni ne žive ovde, ali smo mi svakodnevno u kontaktu, razmenjujemo misli i stavove o raznim stvarima. Sestra mi je u novogodišnjoj čestitki napisala toliko lepe stvari koje su me rasplakale.

Postoje i dalje ljubav, poštovanje, želja da ostanemo zajedno, da se štitimo, branimo jedni druge koliko god da je teško u životu. S druge strane, upoznao sam sasvim slučajno jednu ženu, samohranu majku, koja živi sa svojim sinom. Ona je slepa, postala je moja najbolja prijateljica, a njen sin je moj sin. On je ostao bez oca sa devet godina i mene zove „tata“. Imamo mi okršaje koji su na liniji otac – sin, zameramo neke stvari jedan drugome, što je i normalno, ali to je jedna velika ljubav.

Verujem da je ljubav jako važna među ljudima. Forme ljubavi su različite, ali ako postoji ljubav, sve ostalo se nekako podrazumeva sa dobrotom i drugim vrlinama. Ako primetite da neko nema ljubavi, to je vrlo opasno, jer ga je ljubav izneverila i napustila. Važno je i sa takvim ljudima podeliti ljubav, dati im nešto što će im to vratiti veru u druge ljude.

понедељак, 04. децембар 2023.
-1° C

Коментари

Одличан текст
Контролиши се мало! Имаш само два, чувај их брижљиво
Re: Deca
Чуваркућа – Моћна биљка за дуг и здрав живот
Cuvar kuca
Чуваркућа – Моћна биљка за дуг и здрав живот
Postovani
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара
Eto
Контролиши се мало! Имаш само два, чувај их брижљиво