Čovek koji je spasao 50 miliona života!

Nakon dva dana mučenja i iznurenosti od dijareje, tromesečni egipatski dečak bio je previše slab da drži uspravno glavu kako bi sisao majčino mleko.

Doktori su već počeli da očekuju najgori ishod kada je doveden u rehidracioni centar u Aleksandriji. Dijareja je jedan od najvećih ubica u zemljama u razvoju.

Ali nešto manje od četiri sata nakon što je doveden, mališan se dovoljno oporavio da počne opet da sisa. I sve to zahvaljujući jeftinom rastvoru šećera i soli.

Doktor Hiršhorn, Amerikanac austrijskog porekla, kaže da je transformacija ljudi nakon oralne rehidracione terapije neverovatna.

„Uđete u prostoriju i vidite dete ili odraslu osobu na samrti. Upale oči, plitko i brzo disanje, koža i nokti poplaveli. A onda se u roku od nekoliko sati vrate u život. Delujete kao čudotvorac“, navodi Norbert za Bi-Bi-Si.

U istraživanje o oralnoj rehidrataciji uključio se 1964. godine. Služio je vojsku i pridružio se jedinici američke Službe za javno zdravlje, stacioniranoj u Bangladešu gde je upravo izbila ozbiljna epidemija kolere.

Kolera inače izaziva izuzetno tešku dijareju, a pacijenti vrlo brzo gube previše vode i, još važnije, soli, i postaju neverovatno slabi. Kad počne dijareja pacijenti u roku od nekoliko sati mogu da padnu u šok i umru. U Bangladešu je tada od kolere umiralo oko 40 odsto zaraženih.

U to vreme, rehidratacioni tretman je davan intravenozno u bolnicama, a bio je relativno skup i nedostupan onima kojima je bio najpotrebniji.

Zato je cilj bio pronaći način da se terapija daje oralno, ali su svi prethodni pokušaji razvoja ovakvog tretmana propali jer doktori nisu uspeli da pronađu pravi odnos šećera, vode i soli.

Jedan od prvih koji je pokušao da nađe pravi odnos bio je Norbertov nadređeni kapetan Robert Filips.

„Pokušavao je sa različitim odnosima sastojaka u rastvoru kada je bio stacioniran na Tajvanu i Filipinima, ali nažalost nije uspeo. Bio je previše koncentrovan i u nekim slučajevima je pogoršavao stanje“, kaže Hiršhorn.

Baš iz tog razloga Filips je bio izuzetno rezervisan kada mu je Norbert prišao sa idejom da započnu istraživanje o rehidratacionom rastvoru.

„Nije želeo ni da čuje o tome da ponovo pokušamo sve dok nisam uspeo da mu pokažem gde je on pogrešio sa pacijentima. Objasnio sam mu da će sve biti u redu, ukoliko koristimo rastvor sa odnosom sastojaka sličnim onom koji je u ljudskoj krvi“, priseća se doktor.

Čak je i posle toga Filips insistirao da, kada im dajemo oralni rastvor, dežuramo pored pacijenata sve vreme i da pri sebi imamo intravenozni rastvor spreman da im damo ako njihovo stanje krene da se pogoršava.

Norbert je postigao ogroman uspeh zahvaljujući prethodnim naporima Filipsa, ali i njegovog kolege Davida Sačara, koji je pokazao da telo i dalje može da transportuje soli i nakon dodavanja glukoze u rastvor.

Njihov odnos u rastvoru je ključan. Previše ili premalo i ne samo da rastvor možda ne bi imao efekta, već bi napravio više štete nego koristi.

„Glavni koncept je da pacijenti apsorbuju tečnost i smanje njeno izbacivanje iz tela“, objašnjava Norbert.