Kako je nekada bilo roniocima u skafanderima teškim 80 kilograma

Nekada je ukupna težina opreme koju je ronilac morao da stavi na sebe da bi se u klasičnom skafanderu spustio i radio na rečnom ili morskom dnu iznosila je oko 80 kilograma.

Preteča ronilačkog odela koje se čuva u stalnoj postavci Muzeja nauke i tehnike potiče iz 1817. godine i delo je inženjera Avgusta Sibea iz Engleske, koji ga je konstruisao i prvi put upotrebio. Odelo se sastojalo od metalne kacige i vodonepropusne košulje koja je dosezala do ispod pojasa ronioca, objašnjava Gordana Karović viši kustos Muzeja nauke i tehnike.

„U to odelo se vazduh ubacivao pod pritiskom nešto višim od onog na kome se ronilac nalazio, tako da je ispod rubova košulje vazduh izlazio napolje. To je bio jedan vrlo jednostavan sistem, ali ne baš mnogo dobar za rad, s obzirom na to da se moglo raditi samo u uspravnom položaju. Bilo kakvo naginjanje ili pomeranje dovodilo je do toga da sav vazduh izađe ispod te košulje i dovede ronioca u ozbiljne probleme“, dodaje Karović.

Budući da se ovo odelo pokazalo kao nedovoljno dobro, isti inženjer, Avgust Sibe, 1837. godine, primenio je vodonepropusno, potpuno hermetički zatvoreno gumeno odelo sa metalnom kacigom. Tako konstruisan ronilački skafander, ali jedan vek mlađi i u malo poboljšanoj varijanti, danas čuva Muzej nauke i tehnike. Kompletna ronilačka oprema stigla je u muzej kao poklon našeg značajnog hidro-građevinskog preduzeća „Ivan Milutinović Pim“ iz Beograda.

„Imamo kacigu spojenu sa ronilačkom pumpom, kojom je ronilac sve vreme opsluživan vazduhom sa površine i metalnim crevom. Da bi se napravio neki balans, ronilac je morao da ima na sebi olovne cipele od kojih je svaka težila 10 do 12 kilograma, kako bi bila stvarena ravnoteža u odnosu na gornji deo tela. Međutim, ni to nije bilo dovoljno, vazduh koji je ulazio u to odelo dovodio je do velike plovnosti ronioca, što je jedna izuzetno opasna stvar, jer usred povećane plovnosti ronilac vrlo brzo može da bude izbačen na površinu vode“, napominje Gordana Karović.

Budući da ovo veoma opasna situacija u ronjenju, roniocima su zbog toga bili stavljani i tegovi na grudi i leđa, od po 18 do 20 kilograma. Roniocima je bila obezbeđena komunikacija sa površinom i baš zbog te teške opreme uvek su imali po dva pomoćnika na površini koji su im preko ronilačke pumpe ubacivali vazduh. Vazduh je uvek bio pod nešto višim pritiskom od onog na kome se ronilac nalazio što je obezbeđivalo da vazduh koji se potroši vrlo lako izlazi u vodu.

Ova vrsta ronilačkog skafandera, bila je u velikoj upotrebi na Mediteranu, u profesionalnoj upotrebi, prilikom vađenja sunđera, korala i potopljenih brodskih olupina. Tek polovinom 20. veka, sa razvojem lake ronilačke opreme sa komprimovanim vazduhom i zahvaljujući regulatoru za disanje pod vodom, senzacionalnom pronalasku Žaka Kustoa i Emila Ganjana iz 1943. godine, teška ronilačka oprema postepeno je potisnuta iz upotrebe. Nova oprema omogućila je široku primenu sportskog, rekreativnog i istraživačkog ronjenja.