Veštačka inteligencija u televizijskom studiju – gde su granice digitalnih voditelja

Konsultant za digitalnu transformaciju i veštačku inteligenciju u Privrednoj komori Srbije Aleksandar Mastilović i odgovorni urednik Internet portala RTS-a Zoran Stanojević, gostujući u Jutarnjem programu, saglasni su da će veštačka inteligencija sve više ulaziti u medije, ali da još uvek postoje važne granice koje je razdvajaju od ljudskog novinara.

Stanojević smatra da će razvoj tehnologije najviše ugroziti prosečnost.

„Ako posao radimo prosečno ili ispodprosečno, treba da brinemo, jer tehnologija ide ka tome da prosečne može da zameni. Ako ga radimo bolje od proseka, ta tehnologija je napravljena tako da uvek gleda da uhvati prosek, a oni koji su bolji od proseka posao će zadržati“, ističe Stanojević.

Mašina može da čita vesti, ali ne i da zameni lični pečat

Prema rečima Aleksandra Mastilovića, današnja rešenja pokazuju da veštačka inteligencija već može veoma uverljivo da saopštava informacije javnosti. Vizuelni prikazi digitalnih voditelja postali su toliko kvalitetni da je ponekad teško primetiti da nije reč o stvarnoj osobi.

Ipak, naglašava da postoji nešto što tehnologija još uvek ne može da reprodukuje.

„Teško se primećuje da se ne radi o pravom čoveku, ali ono što se može primetiti jeste da nema spontanosti i unikatnosti koju svaki novinar ima“, objašnjava Mastilović.

Svaki voditelj, dodaje, poseduje sopstveni stil, prepoznatljiv način komunikacije i specifičan odnos sa publikom. Upravo taj lični pečat čini jednu emisiju drugačijom od druge.

„Mašina ne može tu vrstu emocije i spontanosti da unese. Ona pokazuje da može da odradi pravolinijsko saopštavanje vesti“, kaže Mastilović.

Upravo zbog toga smatra da bi veštačka inteligencija mogla da bude korisna u situacijama kada je potrebno potpuno neutralno i standardizovano prenošenje informacija, bez ličnog tona i interpretacije. Ipak, sumnja da bi takav pristup dugoročno bio dovoljno privlačan publici.

Posebno ukazuje na činjenicu da se za ovakve primene koriste tehnologije koje su bliske takozvanim dipfejk sistemima. Čak nije neophodno kreirati izmišljen lik – moguće je napraviti digitalnu verziju stvarnog voditelja koja će čitati vesti bez njegovog prisustva u studiju.

Uštede sa jedne strane, veća odgovornost sa druge

Zoran Stanojević smatra da tehnološki gledano ne postoje ozbiljne prepreke da virtuelni voditelji preuzmu i složenije zadatke od samog čitanja vesti.

Prema njegovim rečima, sistemi bi mogli da vode razgovore na daljinu, postavljaju pitanja i deluju prilično uverljivo ako iza njih stoji novinar-urednik koja upravlja sadržajem.

„Može čak i da se približi čoveku i da bude malo spontaniji do određene granice. Ne može da ima spontane reakcije, ali može da se trenira da izgleda prilično blisko ljudskom stvorenju“, navodi Stanojević.

On ipak vidi i potencijalne prednosti primene takve tehnologije. Ukoliko se deo troškova smanji na strani produkcije i prezentacije, mediji bi mogli više novca da usmere na sam novinarski rad.

„Publika će prihvatiti bolje ako im VI prezenter čita kvalitetne vesti nego ako pravi prezenter čita vesti na kojima se štedi“, smatra Stanojević.

Najveću opasnost vidi u scenariju u kojem bi i voditelj i sam sadržaj bili proizvod veštačke inteligencije.

„Problem je ako VI prezenter čita VI pisane vesti. To će biti veliki problem“, upozorava on.

U takvim okolnostima dodatno se otvara pitanje pouzdanosti informacija i odgovornosti za njihovu tačnost.

Publika će morati da nauči da sumnja

Jedna od najvećih dilema odnosi se na to da li će gledaoci uopšte moći da prepoznaju kada se na ekranu nalazi stvarna osoba, a kada njena digitalna kopija.

Stanojević smatra da će takve situacije postati sve češće i da će publika morati da se navikne na novu realnost.

„Vrlo je moguće da neko napravi moj model voditelja i da vi više ne znate kad sam ja stvarno u studiju, a kad su me ubacili samo da iščitam ili kažem nešto.“

Ipak, ističe da ključno pitanje nije ko čita vesti, već šta je sadržaj te vesti i koliko je ona pouzdana.

Smatra da će publika nastaviti da ceni autentične novinare koji donose kvalitetan sadržaj i pomeraju kreativne granice, dok će virtuelni prezenteri verovatno postati uobičajeni u pojedinim formatima, posebno na digitalnim platformama i društvenim mrežama.

Istovremeno upozorava na sve ubedljivije snimke generisane veštačkom inteligencijom koji se već šire internetom i često izgledaju kao stvarni događaji.

„Ljudi moraju da se nauče da prepoznaju šta je pravo, šta nije pravo, i da budu kritični po tom pitanju“, naglašava Stanojević.

Sličan stav ima i Mastilović, koji smatra da mnogi gledaoci, posebno oni koji nisu tehnološki upućeni, možda uopšte ne bi primetili da je reč o veštački generisanom voditelju.

„Živimo u periodu gde više ni svojim očima ne možemo verovati“, upozorava.

Zakon će tražiti transparentnost i ljudsku odgovornost

Dok se tehnologija razvija velikom brzinom, regulatori pokušavaju da postave pravila njene upotrebe. Mastilović podseća da će i Srbija dobiti zakon o veštačkoj inteligenciji koji će u velikoj meri pratiti evropski Akt o veštačkoj inteligenciji.

Jedan od osnovnih principa tog zakonodavnog okvira biće transparentnost.

„Ako čoveka izložite zabludi da nije siguran da li razgovara sa čovekom ili mašinom, vi ste dužni da ga transparentno obavestite da je s druge strane mašina“, objašnjava Mastilović.

To pravilo, dodaje, neće važiti samo za medije već i za bankarstvo, korisničke servise i sve druge oblasti u kojima veštačka inteligencija učestvuje u komunikaciji ili donošenju odluka.

Još važnije je pitanje odgovornosti. Prema predloženim evropskim pravilima, veštačka inteligencija ne može biti nosilac odgovornosti za posledice svojih postupaka.

„Veštačka inteligencija ne nosi odgovornost. Čovek mora biti u lancu odlučivanja“, ističe Mastilović.

To znači da za istinitost i tačnost informacija neće biti odgovorna mašina koja čita vesti, već urednici i novinari koji stoje iza njihovog kreiranja i objavljivanja, saglasni su gosti Jutarnjeg programa.