Vernost

Danica - Dana - Ivanović, dipl. arhitekta, trošila je već osmu godinu u jednom arhitektonskom birou i povremeno podvlačila i neke imaginarne crte. Da vidi gde je. U tim razmišljanjima, često se saplitala o Šefa. Tako su ga svi zvali. Dragiša Milutinović, vlasnik žutih čekinjastih brkova, koji su krili gornje izbačene zube i razdeljak među njima, postavljen je na to mesto pre tri godine. Svašta se pričalo o njemu, ali Dana na to nije obraćala pažnju. Tu je zbog klijenata, a ne zbog Šefa. Dragiši je bilo milo kada su ga u početku svi zvali „Šefe", a onda je tako i ostalo. Njegova elegantna odela sa malo dužim nogavicama, koje su padale do same zemlje, stvorila su kod njega mali refleksni tik. Stalno je sa dva prsta morao da diže te pantalone, da ih ne bi zgazio. Njegova predanost poslu bila je zarazna. Privatni život kao da nije ni imao. Na posao je dolazio prvi, a odlazio poslednji, valjda kući. Ako je kuću uopšte imao. Šefova kancelarija je bila prva u hodniku. Kroz večito otvorena vrata je pratio ko kada dolazi, da li se neko možda šeta i da li neko ovde nešto radi. Pedanterija je bila njegovo drugo ime. Pisaći sto za kojim je sedeo bio je, za Danin ukus, čak pretrpan potrebnim i nepotrebnim stvarima. Uramljena fotografija Rite Hejvort, dupke puna okrugla kutija za olovke, dva ista mala stona sata različitih boja, kolekcija „Burago" automobilčića, pink olovka koja je na vrhu imala perje u istoj boji i koja bi više priličila nekoj devojčici u osnovnoj školi. Rubikova kocka kojoj je nedostajala jedna crvena pločica, zatim dve kineske kugle „za živce", stikeri, markeri, organizer marke Filofex, blok kocka sa papirima. Svako jutro je glancao automobilčiće i ređao ih u dlaku na isto mesto. Kako je otperećen!, često je šapatom komentarisala njena koleginica Maja. Sto posto je peder. Pričao je u pola glasa, a kada je trebalo da saopšti nešto važno, izgledalo je kao da je prethodno spremao mali govor. Nije podnosio bolovanja, izvinjenja, nemar, nered, nerad. Pričalo se da još uvek živi sa majkom, koja nosi prstenje na svakom prstu. Na obe ruke! I to po nekoliko! Pričalo se da je imao fatalnu ljubav koja ga je uništila i da svoju patnju krije tako što ne dozvoljava sebi da ima i jedan minut slobodan.

Ipak, Šef je možda i imao dušu, kada je Dani dao sedam neradnih dana, da sahrani oca, da odtuguje i da se vrati na posao kao da ništa nije bilo.

U sedam i petnaest zazvonio je telefon.

Dana se po ko zna koji put trgla u cvetnoj fotelji. Ukočena od neadekvatne poze za spavanje, sa utrnulom nogom i zgužvanim obrazom, pogledom je tražila telefon. Uporno joj je zvonio pravo u leđa. Napipala ga je u uglu fotelje.

- Da?

- Danice, ti si? - upitao je muški glas.

- Da?

- Je l' spavaš? - kao da mu je bilo neprijatno.

- Malo.

- Nikola je.

- Nikola! - uzviknula je sad već probuđena - Kad si se vratio? U stvari, odakle zoveš?

- Tu sam.

Preseklo je nešto posred utrobe.

- Koliko ostaješ? - trudila se da ne zvuči previše uzbuđeno.

- Ne znam. Možda ostanem. Kad ćemo da se vidimo?

Analizirala je i tumačila svaku njegovu reč. Šta je rekao, kojim tonom, šta li to zapravo znači, da li ima nešto između redova... Unosio je lagani nemir u celo njeno biće.

Nikola je bio deo njene mladosti. Onda se izgubio, kao - svaki na svoj način - i svi njeni muškarci, a prošle godine ponovo pojavio. Isto tako je tada pozvao, kao da su se juče čuli, i zvao na kafu. Oženio se odavno, brzo se i razveo, a otputovao '92. Prvo u Atinu. Onda se smestio u Vankuveru. Njegov kum Krle je tamo imao tetku, a tetka stan, pa su se tu smenjivali svi Krletovi drugovi. Nikola je ostao. Kao osrednji student mašinstva, ali ipak sa diplomom, snašao se. To je sve što je Dana znala. Nije joj bilo najbitnije da sazna šta, zapravo, Nikola radi, već koliko ostaje.

- Kad hoćeš? - Dana kao da je htela da se to desi što pre. Tatu je sahranila pre nekoliko sati i htela je da misli na nekog drugog. Na nekog koga ne viđa svakog dana, nekog ko neće ništa zahtevati, nekog s kim će joj biti lepo, nekog ko će uneti neku svežinu u njene misli. I šta se to sve zove „lepo". Nikola je bio njena emotivna senzacija. Senzacija za njena čula.

- Za sat vremena? - upita Nikola.

- Važi.

- Kod tebe ili kod mene?

- Kod tebe.

Poslednji put je bila kod njega pre dvadeset godina. Uprkos tolikoj vremenskoj distanci, novoizgrađenim blokovima zgrada, tržnim centrima i potpunoj promeni čitavih ulica, ona je i danas nepogrešivo znala gde je njegova kuća. Oko nje se decenijama ništa nije menjalo.

Odjednom, kao da se tog dana ništa nije desilo. Njene misli su putovale na susret sa Nikolom.

U sedmom pokušaju okretanja Vladinog broja, odustala je. Nije dostupan čitavo popodne, pa je odlučila da ga više ne zove. Od Tare je dobila poruku da će spavati kod Lene, da je Laki sa njom, da ne brine i na kraju, kao i uvek kada je odluke donosila sama, bez traženja dozvole jedno, jedno Volim te, mama.

Kad se poslednji put videla sa Nikolom? Pre dva meseca. Došao je na dve nedelje, da sredi dokumenta posle majčine smrti, da vidi šta se radi, da se otruje od alkohola, da bleji. Svaki put kada bi se videli, ona je imala damare u celom telu. Obesila bi mu ruke oko vrata spontano, od nekakve čežnje, od nezaboravljenog osećaja nekadašnje bliskosti, od neizgovorenih reči koje nije mogla da sklopi u rečenicu, od daljine i proteklog vremena. Nije znala ni šta bi mu rekla. Zato je uvek izgovarala onu otrcanu rečenicu: Pa gde si, bre, ti? Super što si došao. Nikome nije govorila da se nalazi sa njim. Za Vladu i Taru, ona je odlazila kod drugarice iz škole koju je slučajno srela na ulici, na dečiji rođendan svoje koleginice, na sastanak koji je Šef naprasno organizovao...

Bojala se da će se otkriti, da će pocrveneti, da neće moći da sakrije te damare koje nije mogla da definiše. Nije ona imala šta da krije, jer sa Nikolom je samo dugo, dugo pričala. Osim tog zagrljaja na početku, nisu imali šansu da se dodirnu. Ni slučajno. Kao da je namerno sedala dijagonalno od njega, pravila nekakvu imaginarnu distancu, kako ničim ne bi odala potrebu za njim. Kada bi uveče legla u krevet, volela je da žmuri, da se pravi da spava, dok joj je pred očima u stvari bio Nikola. Ovakav, kakav je sad. I dalje je imao rep na potiljku, ali je on sada bio minijaturan, tek reda radi. Pramenovi kose koji nisu stali u rep, golicali bi je svaki put u tom pozdravnom zagrljaju. Brada mu je postala nekako četvrtasta, kao da je porasla. Kao da je on porastao, ili se ona smanjila.

Sada, dok je odlazila u kupatilo, pitala se kako je moguće da je danas za sve druge ljude tupa, a za Nikolu nije. Kada se punila uz buku kao sa Nijagarinih vodopada. Bar petnaest minuta ležanja u toploj vodi uz miris lavande, pomoći će joj da se prividno opusti. Najviše je volela sam ulazak u vodu, toplu, mirisnu sa mnogo pene. Doživljavala je orgazmičko zadovoljstvo u jednoj sekundi dok je spuštala svoje umorno telo u kadu. Naslonila je glavu i zatvorila oči. Neka se desi nešto.

Bela košulja i farmerke. To je bila njena omiljena kombinacija koju je Vlada prezirao. Govorio bi da je bezlična i infantilna i da se tako oblačila u gimnaziji, da je to odraz nedostatka ideje. Sve da je to i bilo tačno, toliko grubosti oko tako beznačajne stvari joj je svaki put teralo nervozu u glavu. Kao da joj je u stvari govorio šta misli o njoj. Kao da je hteo još nesto da joj poruči. Ovoga puta ga nije bilo da joj saspe još pokoju potencijalnu uvredu.

Kiša je počela da pada još dok je Dana spavala u cvetnoj fotelji. Kada je izašla pred kuću i pogledala u nebo, pomislila je kako je tata tamo negde gore i kako verovatno vrti glavom u svom negodovanju zbog njenih misli. Imala je malu tremu. Šta je značilo ono Nikolino Kod tebe ili kod mene? Nisu se sastajali u tako privatnoj atmosferi. I zašto je tako bespogovorno pristala? Na velikom kestenu odmah pored kapije, koji je letos pravio divan hlad, nije više bilo nijednog lista. Gole grane su se čvrsto držale i prkosile kiši i vetru. One najsitnije se letos nisu ni videle od gustog lišća. Sada su otkrivene, dočekale su i one svoje doba da mogu da se šepure i pokazuju u svojoj mladosti. Kad bi i ona mogla povremeno da se sakrije na neko vreme.

Ušla je u auto. Toplota joj je udarila u obraze, a hladnoća u prste. Griža savesti se polako uvlačila u unutrašnjost automobila i kao duh se smestila odmah pored nje. Ispred Nikoline kuće je bilo malo, a iza nje veliko dvorište. Kada mu je, pre godinu dana, umrla majka i kada joj se zbog toga prvi put javio, nije ni sanjala da će toliko da joj se uvuče čak i u snove. Sanjala ga je često. Snovi su bili toliko intenzivni da se povremeno budila uverena prvih nekoliko minuta da je san bio java. Ti prvi minuti buđenja bili su najlepši. To verovanje da je san java.

Kiša je lila i Dana je pokušavala da unapred optuži sebe samu: Možda je to znak da treba da se vrati kući. To je prepreka. To su suze.

Ušla je na Kosančićev venac. Stare kuće, stara ulica, stare ljubavi. Ah, što sam odjednom patetična, pomislila je dok je dizala ručnu, obavljajući poslednju radnju pred izlazak iz auta. Udahnula je duboko i još jednom pozvala Vladu. Žao nam je, mobilni pretplatnik nije trenutno..., začula se mašina. Često je ono pretplatnik, naglas menjala u prestupnik. Tako je bilo i sada. Najbolje je da ne razmišlja unapred. Zvoniće, Nikola će da se pojavi na vratima, pa šta bude. A, i šta bi bilo! U nekoliko koraka, već je bila pred vratima sa prstom na zvonu. Uhvatila je panika.

Kada je ono nestao pre dvadeset godina, mislila je da će joj pući ne samo srce, već i glava i cela njena unutrašnjost. Kidalo joj se celo telo, i spolja i iznutra. Suze su joj danima lile u potocima. Ma koliko da je znala da je raskid svakodnevna pojava, ona to nije mogla da izdrži. Tada se zaklela da više nikada nikome neće verovati do kraja. Jelena je tešila i grdila i pretila da će je voditi kod lekara. Ne kod običnog lekara, već u bolnicu. Govorila je da je ona za dugotrajnu hospitalizaciju, ali nije vredelo. Bol koji je osećala u grudima bio je jači od bilo koje utehe. Idealizovala je ljubav. U njenoj glavi i duši nije bilo nimalo mesta za obmanu, prevaru, laži, lukavstva i sve ono čime su se služile sve žene i devojke koje je poznavala.

Evo je ponovo, pred vratima Nikoline kuće. Otvorio je tek posle drugog zvona. Na mah je pomislila da je možda sanjala i razgovor sa njim.

- Daaaniceee! - razvukao je osmeh i zagrlio je.

- Zamalo da se vratim kući, pošto ne otvaraš.

Obesila mu je ovoga puta obe ruke oko vrata. Povukao je u hodnik i zatvorio vrata. Nikola nikada nije pravio uvode. Ni prvi put kada je pozvao u bioskop. Samo joj je rekao: Imam karte za Kosmaj, dođi u petnaest do osam ispred, čekaću te. Super je film. Na izlasku iz sale je uhvatio za ruku i to je bio njihov početak. Bez reči, bez glupih uvoda na koji bi se ona u drugim situacijama nasmejala i otišla. Nikada nije imala vremena da razmisli, a kamoli smisli bilo kakav odgovor. Na njega je reagovala intuitivno. I sada, kada je povukao u hodnik, nije rekao Uđi. Nije bio škrt na rečima, ali su je zbunjivala njegova dela. Daj taj kaput, daj da te vidim. Danica se odjednom uplašila. Sebe, u sebi. Nije mogla da predvidi njegov sledeći korak. Stara kuća njegovih roditelja bila je prijatno mesto u svakom smislu. Iako tu nije živeo već jako dugo, uklapao se u atmosferu starog nameštaja, neispravnog kamina koji je godinama služio kao ukras, sakrivenih goblena njegove majke u ostavi, uspomena na svakom ćošku.

- Hoću da renoviram kuću. Ti ćeš da je radiš. - bio je direktan - Ili ću da je prodam i da se više ne vraćam. Kidnapovaću te na nekoliko nedelja dok sve ne završimo, a onda možeš da biraš.

- Nisam znala da imaš ikakve planove, to baš i ne liči na tebe - bila je prilično zbunjena.

Nikola nikada nije pričao o drugim ženama. Kao da nijedna druga nije postojala u njegovom životu. A, bilo ih je. I te kako ih je bilo. Na njena pitanja je odgovarao kontrapitanjem menjajući temu. Zato ju je uzbuđivao na jedan poseban način. Te večeri posebno. Posle dve čaše vina, tenzija u njenom telu je nestala. Oni hladni prsti su se ugrejali, ali joj je lice i dalje gorelo.

- Starimo Danice. Pokušavam da se naviknem na tu činjenicu, ali mi ne ide.

Ona je stajala pored prozora gledajući u dva stabla jabuke, koja su bila dvadeset godina starije od njihovog poslednjeg susreta. Nikola ju je pomilovao po glavi, a onda se njegova ruka spustila niz njena leđa, zavukla ispod košulje i polako preko gole kože vratila do vrha.

Lepo je.