Petar Božović: „Život mi nije bio naklonjen, ali čovek mora da se snađe u svakoj situaciji“

Razgovor je počeo u šaljivom tonu, pričom o telefonima koji umeju da zazvone u najnepovoljnijem trenutku, ali je ubrzo stigao do detinjstva, porodičnih gubitaka, života u domu za ratnu siročad, odrastanja na selu i perioda kada je kao mladić spavao na Kalemegdanu i železničkoj stanici.

Petar Božović je govorio i o svom glumačkom putu, o tome kako je dobijao uloge, saradnji sa Živkom Nikolićem, filmovima Lepota poroka, U ime naroda i Leptirica, seriji „Više od igre“, monodramama po tekstovima Matije Bećkovića, ali i o nagradama, među kojima je i Karađorđeva zvezda prvog stepena.

„Posledice rata na porodicu se vuku toliko dugo“.

Božović je govorio o porodičnoj istoriji i posledicama rata koje su, kako je rekao, obeležile njegovo detinjstvo i život. Njegov otac bio je podoficir i nakon povratka iz nemačkog logora završio je na Golom otoku. Na Golom otoku bio je i njegov stric, kao i drugi članovi porodice.

„A shvatio sam da, u stvari, u ratu je lakše: ili pogineš, ili preživiš sa nekom ranom ili nešto, i na tome se završi. A posledice rata na porodicu i ostalo, one se vuku toliko dugo da je to neumesno, stvarno“, rekao je Božović.

Posle smrti majke, koje se, kako je rekao, ne seća, Božović je sa bratom dospeo u dom za ratnu siročad na Senjaku. Odatle su ga uzele baka i njena sestra, koju su svi zvali tetka Vida, i odvele ga u selo Bablja kod Kolašina.

Upravo taj period pamti kao jedan od najlepših delova svog detinjstva.

„Tu proživim najlepše vreme, i tu doživim i školu, ne samo osnovnu do sedmog razreda, nego i vaspitanje kakvog više nema, nažalost“, ispričao je glumac.

Tetka Vida, prema njegovom svedočenju, imala je petoricu braće, a njen život bio je obeležen ratovima i gubicima. Kako je Božović govorio, tokom različitih ratova njena braća su ginula, a ona je podizala decu.

Ta porodična istorija, kao i život na selu, snažno su uticali na njegovo formiranje.

Na pitanje novinara šta ga je formiralo, Božović je odgovorio: „Selo.“

Govoreći o odrastanju na selu, naglasio je značaj neposrednog života sa prirodom.

„Najvažnije je što čovek živi sa prirodom. A priroda je najveće merilo čovekovih sposobnosti, bar za sada, dok ne izmislimo novog čoveka i ove ludosti koje će uništiti svet“, rekao je.

Od Kolašina do Beograda

U razgovoru se prisetio i odlaska u Beograd. Tetka Vida je, kako je ispričao, otišla u Ameriku, a Božović je u jednom trenutku krenuo prema Beogradu.

Pre toga je završio osnovnu školu sa vrlo dobrim uspehom, ali je želeo da bude odličan. Nastavnici je rekao da želi da odgovara za odličnu ocenu. Bio je, kako je ispričao, među dvojicom najboljih učenika u Kolašinu.

Posebno se seća nastavnice srpskog jezika Milke Hadžić i dve biblioteke u Kolašinu.

Kada ga je nastavnica pitala postoji li knjiga koju nije pročitao, odgovorio je: „Ima, nastavnice, Dostojevski koji me čekao u Beogradu, valjda.“

Kada je potom dobio odličan uspeh, poslao je telegram tetki. Ona je vest prenela kumi Jelici, a razgovor se, kako je Božović ispričao, čuo preko sela. Ta priča kasnije je postala i tema jedne radio-emisije.

„I tako sam ti ja počeo“, rekao je Božović.

Pariz, povratak i noći na Kalemegdanu

Božović je želeo da upiše pozorišnu akademiju, ali mu je otac rekao da može da upiše vojnu akademiju. Potom je, po očevoj želji, upisao prava, ali je od te ideje ubrzo odustao.

Sa prijateljem je pokušao da ode u Pariz. Plan je bio da rade i studiraju, ali posla nije bilo. Njih dvojica su, kako je ispričao, završili na otiraču jedne kuće.

Tada mu je jedna Francuskinja postavila pitanje koje je, po njegovim rečima, možda odredilo njegov život: „Šta vi ovde radite?“

Božović je odlučio da se vrati u Beograd. Povratak, međutim, nije doneo rešenje problema. Kako je ispričao, bio je izbačen iz kuće, dok je njegov otac već bio slab nakon iskustva u logoru.

U jednom trenutku našao se na ulici.

„Bio je topli oktobar, ja sam u ulici Strahinjića Bana krenuo ka Kalemegdanu i legao na klupu“, ispričao je. Ubrzo je shvatio da je i na Kalemegdanu hladno, pa je nastavio da šeta.

Sledeće noći otišao je na železničku stanicu, gde su ljudi koji su dolazili na pijacu spavali na kartonu. U pet ujutru dolazio je policajac i budio ih.

Božović je govorio o tom periodu bez ulepšavanja, ali i sa dozom humora koja se provlačila kroz ceo razgovor.

Paralelno sa takvim životom, pohađao je predavanja na Filološkom fakultetu, a potom i akademiju. Kasnije je, kako je rekao, dobio očevo poverenje i počeo da dobija njegovu pomoć.

Jedno vreme radio je u BIGZ-u, gde je noću radio na kolorisanju razglednica. Rad je trajao cele noći, a ujutru je odlazio na predavanja.

Od „Više od igre“ do Žorža

Govoreći o svojim ulogama, Božović se prisetio serije „Više od igre“, koju je snimao 1975. godine. Kako je rekao, tada su bili debitanti, a pisac je bio Slobodan Stojanović.

Serija je, kako je ispričao, ostavila snažan trag i u tadašnjoj publici, a on se prisetio i podatka koji mu je jedna Dubrovkinja rekla o njegovoj popularnosti.

Posebno mesto u njegovoj karijeri zauzima saradnja sa rediteljem Živkom Nikolićem.

Za ulogu Žorža u Lepoti poroka, Božović kaže da je već tokom priprema počeo da ulazi u lik. Sa kostimografkinjom Divnom Jovanović otišao je u robnu kuću i izabrao odelo, šešir i ostale detalje.

„Kad sam to obukao, već sam bio u ulozi“, rekao je.

Za Božovića Žorž nije samo komičan lik. On ga vidi kao karakter koji je kroz komediju prikazao određeni moralni obrazac.

„A samo ako pogledate, analizirate, to je neviđena hulja. Njegov odnos prema ženi, deca ga ne poznaju, njegov odnos prema kumu, prema kumi, prema kumstvu, moral, država...“, rekao je Božović.

Govorio je i o filmu U ime naroda, navodeći da je lik koji je igrao bio poznat u Nikšiću i da ga je doživljavao kao prototip određenog društva. Prisetio se i premijere u Puli i reakcija koje su, po njegovim rečima, izostale.

„Glumac mora da se snađe u svakoj situaciji“

Na početku razgovora Božović je ispričao i anegdotu o telefonu koji mu je zazvonio dok je primao Nušićevu nagradu. Imao je, kako je rekao, dva sata pauze od snimanja kako bi primio nagradu.

Telefon je zazvonio, on ga je izvadio i odgovorio.

„Pa gde si našao sad da me zoveš kad primam Nušićevu nagradu?“, rekao je tada, posle čega je publika počela da se smeje.

„Eto, koristio sam to da nekako prebacim sebi u prilog, što glumac mora da se snađe u svakoj situaciji“, objasnio je.

Govoreći o samom glumačkom zanatu, rekao je da su probe ključne, ali i da glumac ne treba neprestano da razmišlja o ulozi.

Kao mlad glumac, ispričao je, pravio je grešku jer je mislio da će se bolje pripremiti ako stalno razmišlja o ulozi. Kasnije je shvatio da je bolje normalno živeti i raditi, a potom izaći na scenu.

„A kad normalno živiš i normalno radiš, imaš već završenu ulogu, samo izađeš“, rekao je.

Leptirica i pitanje šta je gluma

Božović je govorio i o ulozi u Leptirici Đorđa Kadijevića. Kako je rekao, Kadijević mu je bio naklonjen, a kasnije je film stekao status koji nije očekivao.

Istakao je da je film uvršten među evropske horor-drame, naglašavajući da je reč o delu domaćeg pisca, reditelja i glumaca.

Za njega je gluma tesno povezana sa posmatranjem ljudi. Na pitanje šta je gluma i da li svako može da bude glumac, odgovorio je da u svakom čoveku postoji nešto od toga.

„Imitacija je prvi stepen“, rekao je Božović.

Prisetio se i da je kao dete voleo da imitira ljude, ali da se to u njegovoj porodici radilo samo u krugu porodice.

Matija Bećković i jezik naroda

Božović je govorio i o monodramama zasnovanim na poeziji Matije Bećkovića. Ispričao je kako je dobio Bećkovićevu knjigu, čitao je i kasnije dramatizovao materijal.

Kada je završio tekst, pozvao je Bećkovića na razgovor. Potom je u SKC-u izveo ono što je pripremio.

Prema njegovim rečima, Bećković se smejao dok ga je slušao, a tako je i počela njihova saradnja.

Na pitanje koja mu je Bećkovićeva pesma najlepša, odgovorio je: „Vera Pavladoljska“.

Božović je objasnio i da je odrastao uz srpsku narodnu, junačku pesmu, kao i uz porodičnu istoriju i vaspitanje tetke Vide.

„Ja sam odrastao na srpskoj narodnoj pjesmi, junačkoj. I to me je opredeljilo u životu, kao i vaspitanje moje tetke Vide, i istorija naše porodice, i sve zajedno“, rekao je Petar Božović.

„Čovek je za sebe ostao najveća tajna“

Božović je glumački poziv objasnio kroz odnos prema čoveku.

„Moraš, mislim, ti si kritičko biće samo po sebi. Ako se baviš čovekom najviše, čovek je za sebe ostao najveća tajna“, rekao je glumac.

Prema njegovim rečima, glumac je istovremeno i instrument na kojem izvodi ono što stvara, a ljude iz istorije i njihove karaktere publika prepoznaje kroz sopstveno iskustvo.

„Zato je pozorište najveća, kao što je čovek najveća tajna za sebe“, rekao je.

U tom delu razgovora osvrnuo se i na odnos ljudi prema mobilnim telefonima. Rekao je da su telefoni postali svojevrsni fetiš i opisivao ljude koji hodaju gledajući u ekran.

„Banović Strahinja“, uloga koju nije dobio

Božović se prisetio i uloge koju nije dobio – Banovića Strahinje.

Prema njegovim rečima, Saša Petrović mu je rekao: „Petre, ja ne vidim nikog osim vas za tu ulogu.“

Međutim, ulogu je na kraju dobio Franko Nero.

Božović kaže da mu nije žao što on nije igrao Banovića Strahinju, već mu je žao što, kako je ocenio, film nije dobar.

U razgovoru je potom otvorio i pitanje tumačenja „Banovića Strahinje“ i odnosa prema srpskoj kulturi i književnosti. Ispričao je i razgovor sa poznanikom iz Zagreba, kome je citirao početak narodne pesme „Banović Strahinja“.

„Neko bejaše Strahinjiću Bane, bejaše Bane u malenoj Banjskoj, u malenoj Banjskoj, kraj Kosova“, rekao je Božović.

Nagrade, Karađorđeva zvezda i odnos prema vlasti

Jedan deo razgovora bio je posvećen i nagradama. Božović je nedavno dobio Karađorđevu zvezdu prvog stepena. Govorio je o reakcijama kolega i o tome da mu je Miloš Jezdić čestitao.

Na pitanje o društvenim podelama i političkom kontekstu, Božović je rekao da je uvek bio za studente i da je imao tri indeksa.

Predložio je da studenti svake dve godine preispituju rezultate vlasti.

„Ja bih uveo pravilo da svake dve godine izađu studenti i provetre sve ove uspehe postignute vlasti, koja normalno sebe i hvali. Da prosto provetre, da vide šta je bilo, šta nije bilo“, rekao je glumac.

U razgovoru je pomenuo i to da mu je neko rekao da će glasati za Aleksandra Vučića, na šta je odgovorio da to nije tačno. Govoreći o dodeli Karađorđeve zvezde, rekao je da mu je drago što je nagradu dobio u mirnodopskom vremenu.

„Neka tako i ostane, nek Bog da da je u mirnodopskom“, rekao je Božović.

Razgovor se potom vratio na glumu, uloge i Đorđa Kadijevića.

Za Božovića je Leptirica primer domaćeg filma koji je dobio širi značaj, dok je glumački poziv povezao sa sposobnošću da se posmatraju ljudi, njihovi karakteri i ponašanje.

Od detinjstva u domu za ratnu siročad, preko života na selu, Kolašina, Beograda, Pariza, Kalemegdana i železničke stanice, do velikih scena i filmskih uloga, Božović je u razgovoru govorio o putu koji je, kako je sam rekao na početku, počeo u životnim okolnostima koje mu nisu bile naklonjene.

A na pitanje šta je suština glumačkog poziva, odgovor je tražio upravo u čoveku – u njegovoj sposobnosti da posmatra, prepozna, imitira i razume drugog.

„Čovek je za sebe ostao najveća tajna“, rekao je Petar Božović.