Zašto se zatresao Balkan zbog fotografija Lepe Brene u Vogu i šta ona misli o tome

Otkako se časopis pojavio, ceo Balkan se zatresao, kaže Stanislav Zakić. Priznaje da uredništvo Voga Adrija nije očekivalo da će ovaj editorijal sa Lepom Brenom izazvati toliki potres u javnosti.

„Zapravo, ceo editorijal je jedna velika fikcija. Mi Brenu znamo kroz osamdesete i sve njene uloge u filmovima, tako da ovo je još jedna njena uloga. Na početku editorijala piše: 'U glavnoj ulozi Lepa Brena' i ovo je još jedan njen nastavak filma Hajde da se volimo. Tako da nikakvih drugih skrivenih poruka nije bilo. Osim modnog editorijala gde su najveći svetski brendovi i revijski modeli koje ona nosi,  ovo je jedna nova filmska priča“, objašnjava gost Jednog dobrog dana. 

Vog Adrija, po rečima Zakića, ima izuzetan tim mladih ljudi, na čelu sa glavnim urednikom, Milanom Đačićem, a stajling i modni direktor magazina je Petar Trebović. Kada je pravljen koncept ideja je bila da se prođe kroz celu karijeru Lepe Brene i na neki način dočara duh tog vremena kroz fotografiju i estetiku.

Lepa Brena: Moj cilj u životu i u šou biznisu je uvek bio – hajde da se volimo

Pošto zbog obaveza oko pripreme koncerata Lepa Brena nije bila u mogućnosti da dođe u studio RTS-a, ugostila je ekipu emisije Jedan dobar dan, na čelu sa Stefanom Popovićem u svom domu.

Kako ste Vi doživeli reakcije na društvenim mrežama  povodom ovih fotografija? 

– S obzirom na to da smo mi ovaj razgovor za slikalje za Vog obavili već negde početkom leta i da su pripreme bile u toku, ja sam jednostavno znala sve otprilike šta mi treba da uradimo. Došla je jedna zaista fantastična ekipa mladih i veoma iskusnih ljudi sa jednom veoma kreativnom i dobrom idejom. 

Pošto ja ovaj posao radim preko 40 godina, snimam, radim koncerte, snimala sam filmove, za mene tu ništa nije bilo nepoznata jednačina. Kada smo se dogovorili da radimo, malo mi je bilo jedino diskutabilno, to da se oni nisu ni rodili u to vreme kada sam ja počela da radim ovaj posao, oni se nisu rodili za vreme te velike Jugoslavije koja se raspala, a želeli su da napravimo jednu apsolutno retro priču sa ciljem koji je oduvek bio i moj cilj u životu, i što se tiče šou biznisa – hajde da se volimo. 

Ono što se desilo kada se pojavio časopis, zaista desilo se kao, čini mi se bumerang svega toga što smo uradili dobro, ne samo ovog perioda kada smo oslikali i snimali, nego svega onoga što se dešavalo dobro u zadnjih 40 godina moje karijere, gde je jedna fantastična i mlada ekipa objedinila tu čitavu energiju, sve to što sam želala, i ono što želim ceo život, da pokažem i da ljudima dam, a dobili smo fidbek preko društvenih mreža.

Jer danas je to način kako funkcioniše naš današnji život. Prosto više nemamo radno vreme nego naše radno vreme počinje od trenutka kada ujutru ustanete i traje do trenutka dok ne isključite telefon. 

S obzirom na to da ste u ovom poslu više od 40 godina, da li može išta  da Vas iznenadi i kako se osećate povodom komentara kada su ljudi rekli  da je ovo promocija klasnih razlika. Da li ste očekivali takvu reakciju? 

–  Meni je to zaista malo deplasirano, zato što cela ekipa zaista je imala  jedan protokol kao da sam dobila nekakvu filmsku ulogu.  Naime, vi ne znate još mnogo stvari koje su se dešavale. 

Ja ću vam sada ispričati. Prvo, te klasne razlike su nešto što kod nas postoji. Ja nisam baš osoba koja to propagiram, a što se tiče te fotografije sa čišćenjem bazena, danas 20-30-40% ljudi na planeti jednostavno ima poslugu. Imate firmu, imate ljude koji su zaposleni, imate ljude koji održavaju higijenu, i vi sa tim ljudima komunicirate šta treba da se uradi. 

Možda je to sa moje strane malo izgledalo nekako previše imperativno, ali mislim dokle god mi nešto radimo, dotle će postojati oni koji to komentarišu. Možda je nekada i dobro da sve nije tako dobro i da je savršeno, jer kada bi bilo savršeno, bilo bi i dosadno. 

Recimo, jedan od primere je bio kada sam ušla u avion, pošto smo dva dana snimali ovde kod nas na aerodromu,  gde su mi rekli da moram da zapalim cigaretu, da treba da pijem viski, doduše nisam pila viski, to je bilo piće koje je izgledalo kao viski, i da pušim u avionu, a ja inače ne pušim. 

To je bila jedna cigareta, međutim fotograf je tražio da bude puno dima oko mene. Sećam se onih čuvenih fotografija Džeka Niklsona kako puši i pravi kolutiće.  

Fotograf je tražio da bude toliko dima oko mene, da sam na kraju shvatila da sam maltene dve cigarete ispućkala. Počelo je da mi se vrti u glavi. Inače u avionu se ne puši, ali nekada je bilo tako, zato je ovo kao neka filmska uloga. Zato je to ta retro priča. 

Taj dan kada smo snimali tu čuvenu moju joga pozu, gde sam ja prebocila nogu preko glave. Taj dan smo snimali enterijere i kako se završavao dan, trebali smo da slikamo napolju na tom kabrioletu, u toj bundi sa tim štiklama i u tom nekom bodiju.  Međutim, počelo je da pada kiša i padala nam je blenda i trebalo je mnogo brzo da radimo. 

To su bile fotografije gde je trebalo da se malo vide noge. Pratila sam našeg fotografa kako mi je davao zadatke. Hteli smo da odradimo to što pre, zato što je počelo da pada kiša. I kada je već kiša počela ozbiljno da pada i kako su rekli kraj, gotovo, više nema snimanja, ja kažem, ajmo jednu fotografiju za kraj da podignem moral čitavoj ekipi. 

Ja sam zabacila nogu i napravila tu pozu, za koju uopšte nisam mislila da će se pojaviti u Vogu, ali uglavnom ono što je spontano to ispadne i najbolje. Meni se dopala cela ta retro priča koja ima poentu da kroz ceo šuting postoji jedna stvar koja nas povezuje. A to je želja za onim šta je bilo nekada i kako je bilo nekada. 

Da li vam je drago  što ljudi reaguju? Ljudi očigledno gledaju ove fotografije, reaguju i pokazuju da ih jako zanima i dalje sve to što Vi radite i sve to što Vi stvarate. 

– Moram da kažem da ovo nije bila nikakva politička misija, nego jednostavno prija nam svima ta retro priča u kojoj nismo više izveštačeni. Čovek prikazuje sebe upravo onako kako izgleda i kako može da izgleda u mojim godinama, i šta može da uradi u mojim godinama, a šta si, recimo, radio nekada. 

Moram da priznam da ova ekipa sa kojom sam radila, zaista i mene je veoma prijatno iznenadila, jer smo mi snimali četiri dana po deset sati, zaista bez nekakvih velikih pauza. 

Ono što mi se dopada kao poruka koju smo hteli da pružimo, osim ovog naslova Hajde da se volimo, poruka da nema izveštačenosti, nema ničega veštačkog. Čovek ne beži od nekih svojih nedostatka, ne bežite od svojih godina, a mislim da sam ja ipak žena koja kroz fotografiju može da kaže puno toga. Jer je cilj ove priče bio da pokažemo koliko smo mi na ovom području sa modom, sa retro pričom, kao što ja govorim i za pesmu da nema pasoš, tako i ova fotografija nema pasoš.

Možemo da gledamo, možemo da komuniciramo, možemo da budemo u nekoj dobroj pozitivnoj energiji. To je suština svega ovoga što smo hteli da uradimo. 

Pričali ste o ovome ranije, kako je Vaša majka šila kostime i mnogo toga što ste Vi nosili, ali u ovim fotografijama se nalazi baš jedan komplet koji Vam je ona šila. Šta bi ona rekla da vidi sada da se taj komplet nalazi u jednom časopisu kao što je Vog? 

– Zbog čitave te priče bila sam vrlo emotivna, baš sam se isplakala u vezi svega toga, jer taj kostim koji sam ja slikala u Istanbulu ispred Aja Sofije, to je kostim koji je šila moja majka. Ona je bila profesionalni krojač i sve kostime do 90. godine, ona je šila.

Isto tako je sašila i taj kostim gde ja stojim na brodu, to je čuveni kostim u kome sam pevala na stadionu Vasilevski 1990. godine, pred 120.000 ljudi i sada smo ponovo napravili tu haljinu i moram da priznam da je to nešto nevrovatno. 

Ovo je bila prava 'brenesansa' da tako kažem, ovo je 'vogoslovenka', a pored svega ovoga ne stajete. Stigli ste danas na vreme za ovo gostovanje, spremate koncert u Tuzli u subotu, a onda posle arena u Zagrebu. Kako teku pripreme, šta može publika da očekuje od ovih koncerta? 

– Kada prodate pet koncerata i kada pevate 40 godina, onda publici morate da pružite mnogo više nego što je pesma. Naravno da je pesma nešto što je najbitnije, najvažnije, ali danas su se koncerti pretvorili u spektakle koji su muzičkog, i scenskog, i vizuelnog, dramaturškog efekta. 

Pošto za moje koncerte ceo scenario, maltene uvek smislim ja, pa onda to delimo scenaristima, režiserima, naravno dogovaramo se sa celim bendom šta će to i kako će to izgledati. Ovaj put smo počeli da pripremamo ovaj koncert kao i ovaj Vog kada smo počeli da spremamo, već od februara, marta, meseca. Biće to nešto veoma lepo, biće nešto veoma spektakularno. 

Ovo je jedan svojvrstan jubilej. Prihvatila sam jednu rečenicu od jedne moje veoma drage prijateljice, koja mi je rekla: „Brenče, bokče ima blokče“. Ja kažem, dobro navšta misliš? Pa kaže, eto sada si dobila priliku da radiš pet koncerata, što je nagrada.

Verujem da je to nagrada od svih ljudi koji me prate i koji me vole i ja želim da im se zahvalim tako što ću napraviti jedan pravi spektakl u Zagrebu.