Megi Smit, legenda britanskog glumišta, koja se nije plašila Lorensa Olivijea

Megi Smit zaista jeste „nacionalno blago“ Britanije kako ju je u reakciji na vest o smrti okarakterisao premijer Kir Starmer. 

Rođena je 1934. godine u Ilfordu u engleskoj grofoviji Eseks iz braka škotske sekretarice i engleskog patologa, koji su se upoznali u vozu na liniji London – Glazgov. 

No, celo detinjstvo i mladost provešće u Oksfordu gde je njen otac predavao na Univerzitetu. 

Pozorište 

U idiličnom univerzitetskom gradu prvi put će sa sedamnaest godina stati na pozorišne daske u legendarnom Oksfordskom plejhausu.

Bilo je to 1952. godine i Megi Smit igrala je Vajolu u Šekspirovoj Dvanaestoj noći i naslovnu ulogu u Pepeljuzi.

 Četiri godine kasnije debitovaće u mjuziklu Nova lica na Brodveju. 

Deset godina kasnije uz Dereka Džekobija, koga naša publika prevashodno zna iz Bi-Bi-Sijeve serije Ja, Klaudije i Majkla Gambona, sa kojim će mnogo decenija kasnije igrati u filmskom serijalu o dečaku – čarobnjaku Hariju Poteru, čini okosnicu novog Kraljevskog nacionalnog teatra, koji je na noge postavio ser Lorens Olivije. 

Tokom osam godina saradnje, Megi Smit i Lorens Olivije nisu bili samo kolege. 

Bili su profesionalni rivali bez dlake na jeziku. 

Pre devet godina glumica je javno potvrdila da ju je na jednoj probi Olivije ošamario. 

Udarac je nije sprečio da mu na svaku opasku uzvrati istom merom. 

Megi Smit je čak šest puta nominovana za najprestižniju pozorišnu nagradu, koja nosi Olivijeovo ime. 

Dva puta je nominovana za najprestižniju američku nagradu za pozorišnu glumu – Toni. 1975. godine za Privatne žovite Noela Kauarda i 1979. godine za Noć i dan Toma Stoparda. 

Tonija će konačno i dobiti za naslovnu ulogu u komadu Letis i Lovidž 1990. godine. 

Poslednju pozorišnu ulogu Brunhilde Pomsel odigrala je pre pet godina u komadu Nemački život Kristofera Hamptona u Bridž (Most) teatru u Londonu. 

Međutim, njena najupamćenija rola, ako se izuzmu legendarni nastupi sa Lorensom Olivijeom, je Dah života Dejvida Hera kada je daske delila sa svojom prijateljicom i glumačkom rivalkom Džudi Denč.

Te 2002. godine karta za tu predstavu, koju su svi zvali ne njenim imenom, već Dve dame zbog dve glumačke legende, bila je zlata vredna. 

Megi Smit po ko zna koji put je pokazala da joj čak ni Džudi Denč nije dorasla.

Film

Dve glumice odmerile su snage i na filmu 1985. godine u produkciji Merčanta i Ajvorija Soba sa pogledom, koja je lansirala Danijela Deja Luisa i Helenu Bonam Karter, a Megi Smit donela nominaciju za Oskara za ulogu Šarlot Bartlet.

U to vreme Megi Smit je već posedovala dve zlatne statue američke filmske akademije.

Prvog Oskara za glavnu žensku ulogu osvojila je 1969. godine za Najbolje godine gospođice Džin Broudi, koji se ubraja u klasike.

Najprestižniju filmsku nagradu u kategoriji sporedne ženske uloge dobila je za komediju Kalifornijski apartman 1978. godine.

Njena Dezdemona uz Olivijevog Otela donela joj je 1965. godine i prvu nominaciju za Oskara, dok je poslednju – četvrtu, uknjižila trideset sedam godina kasnije u Altmanovom ostvarenju Gosford park, koje je okupilo možda najjači glumački ansambl u istoriji kinematografije.

Dauntonska opatija

Sa scenaristom Gosford parka Džulijanom Felouzom ponovo će sarađivati od 2010. do 2015. godine na televizijskom mega-hitu Dauntonska opatija gde je blistala u ulozi grofice-udove Vajolet Grantam.

Malo je poznato da u Felouzovom scenariju često nije bilo teksta uz ime stare grofice Grantam.

Pisalo bi samo: „Megi Smit odgovara …“

Iskusni Felouz znao je da je Smit pod‌jednako savršena u tragedijama i komedijama i da ne može da napiše ništa bolje od onoga što sama Megi Smit može da improvizuje na licu mesta.

Sama Megi Smit priznala je nikada nije odgledala ni jednu epizodu serije, koja ju je ustoličila kao legendu među mlađom generacijom.

Iako nije bila plave krvi, Megi Smit je bila bliska sa članovima britanske kraljevske porodice.

Od kraljice Elizabete Druge dobila je titulu dejm za zasluge za kulturu još 1990. godine.

Prisustvovala je i krunisanju kralja Čarlsa Trećeg u Vestminsterskoj opatiji.

Njene brojne dobrotvorne aktivnosti donele se stotine miliona funti najugroženijima.

Hari Poter i profesorka Mekgonagal

Mnogi će Megi Smit pamtiti pre svega kao profesorku Mekgonagal, koja je na čelu kuće Grifindor škole za čarobnjake Hogvorts, brinula o dečaku-čarobnjaku Hariju Poteru i time obeležila mnoga detinjstva.

Megi Smit priznala je da voli kada je deca prepoznaju u samoposluzi gde bi im u zavereničkom tonu davala znak da je njen identitet tajna, koju treba da čuvaju.

Filmska franšiza o Hariju Poteru okupila je sam krem britanskom glumišta na čelu sa Ričardom Harisom i Alanom Rikmanom.

Danijel Redklif otkrio je da naslovnu ulogu duguje savetima i podršci, koju mu je kao dečaku dala Megi Smit.

Privatni život

Život Megi Smit u retkim trenucima kada nije radila bio je zaista privatan.

Nije volela pompu i glamur.

O svojoj karijeri rekla je: „Idete u školu, želite da glumite, diplomirate glumu i glumite“.

Iz prvog braka sa kolegom Robertom Stivensom ima dva sina – Krisa Larkina i Tobija Stivensa, koji su pošli za primerom roditelja.

Nisu ostvarili karijere, koji su roditeljima donele titule sera i dejm – najviša državna odlikovanja u Britaniji, ali se ubrajaju među uspešne glumce na Ostrvu.

Osam godina Megi Smit nosila se sa Stivensonovim neverstvima, depresijom, pa čak i pokušajem samoubistva.

Posle razvoda 1975. godine, Megi Smit udala se za pisca Alana Beverlija Krosa sa kojim je ostala do njegove smrti 1998. godine i za kojim je neskriveno tugovala.

Kros je našoj publici poznat po scenariju za film Dugi brodovi, koji je 1964. godine sniman u Jugoslaviji.

Tvrdilo se da je bio i jedan od nepotpisanih scenarista filmskog klasika Lorens od Arabije Dejvida Lina sa Piterom O’Tulom u naslovnoj ulozi.

Megi Smit preminula je u bolnici Kensington i Čelsi, a za njom tuguju sinovi, petoro unučadi, ali i cela Britanija.

Njena karijera ujedno je i istorija britanskog i američkog pozorišta, filma i televizije.

Bila je jedna od prvih glumica, koju su muške kolege shvatale ozbiljno.

„Istina je da ne trpim budale i da one ne trpe mene. Zato umem da odbrusim. I zato tako dobro igram oštroumne starice“, rekla je u jednom od retkih intervjua glumica čiji će se  opus pamtiti mnogo duže od njenih devedeset godina.