Bule Goncić: Sanjam da ću da odem u penziju i pijem kafu bez ikakvog opterećenja

U novim ulogama ga poslednjih godina ne viđamo često. Njegovo profesionalno vreme sada pripada zahtevnoj funkciji upravnika nacionalnog teatra. Zato Svetislav Bule Goncić u šali kaže da iako je znao tajnu glumačke profesije, već ju je zaboravio.

Pamti ono što ga je kao glumca oblikovalo. Što mu je bilo vetar u leđa.

„Sigurno rad sa svim starim kolegama kada sam imao priliku da se upišem u Atelje 212. Bez ikakve zadrške, bez ikakvog kalkulisanja, Mira Banjac je, ili Zoki, ili neko od njih, uvek su otvarali svoje srce, sve kolege i davali nam taj prostor. I za mene to je jedno dragoceno iskustvo, generalno dragoceno iskustvo, i velika sreća da se čovek oseća delom takve jedne porodice“, ističe Goncić.

U više od pola veka dugoj karijeri, koji je počeo kao sedmogodišnjak kada je u pozorištu scenu delio sa Radom Đuričin, igrajući joj sina u predstavi Nagrada Bojana Stupice, stalo je oko 70 uloga. Na filmu i na malom ekranu pamtimo ga kao Nenada iz Šećerne vodice, Luku iz Oktoberfesta, zeta Čedu iz Gospođe ministarke, Radmila iz TV drame Brod plovi za Šangaj.

„Kada pričamo o filmu, imao sam sreće, naravno nisam ja to birao sa Mišom Radivojevićem, ali i konačno sa Kresojom, sa kojima sam snimio, za mene je jedna od najvećih i najlepših iskustava koju sam imao kada smo radili Oktoberfest. Kresoja koji nije ništa mistifikovao, tražio je da se sve radi do kraja i tu smo se negde našli“, dodaje upravnik Narodnog pozorišta.

Danas Bule Goncić ne žali za ulogama koje nije odigrao. Niti sanja o nekim novim.

„Sanjam da ću da odem u penziju i da mogu da pijem kafu bez ikakvog opterećenja. To mi je dobar san, dobar san“, priznaje Goncić.

Do tada je posvećen nacionalnom teatru, trudeći se, kako kaže, da mladim kolegama omogući kreativan prostor u kome će da stvaraju.