Preminuo Ivan Ivanji, logoraš, Titov prevodilac i književnik

Napisao je 26 romana, neke originalno na srpskom, neke na nemačkom, tri zbirke pripovedaka, tri knjige poezije, pisao je drame, knjige za decu, memoare, eseje... Između ostalih, prevodio je na nemački Kiš i Albahari, sa nemačkog Brehta, Borherta, Grasa, Bela, Encensbergera, Jaspersa. Prevodio je mađarsku poeziju na srpski jezik.

Radio je kao nastavnik projektne geometrije, kao novinar, bio je umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu, zamenik upravnika Narodnog pozorišta i Titov prevodilac za nemački jezik.

Gostovao je, kako je sam rekao, u diplomatiji kao ataše za kulturu i štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu od 1974. do 1978. godine. Do raspada SFRJ bio je generalni sekretar Udruženja književnika Jugoslavije.

Rođen je u Zrenjaninu u jevrejskoj lekarskoj porodici. Njegovi roditelji su ubijeni ubrzo nakon nemačke okupacije 1941. godine. Preživeo je nacističke koncentracione logore Aušvic i Buhenvald. Kasnije je pisao o „svom lepom životu u paklu“.

Njegov život je završio tamo gde je pre 80 godina deportovan iz Novog Sada kao Jevrejin da umre - u Vajmaru, samo deset kilometara od svog nekadašnjeg logora, u omiljenom Hitlerovom hotelu, na Dan pobede nad fašizmom.

Rekao je da je svaki dan nakon kampa bio poklon, da se osećao kao pobednik samo time što je ostao živ.

Neumoran do poslednjeg časa imao je književno veče u vajmarskom pozorištu posvećeno Bauhausu pod nacionalsocijalizmom i čitao iz svog romana „Kovana pisma”. Presekao je vrpcu na otvaranju Muzeja prinudnog rada u nacističkoj Nemačkoj.

Kao jedan od poslednjih živih svedoka „vremena zla“ smatrao je svojom dužnošću da neprestano upozorava na opasnosti zaborava, na povratak nacionalizma, rasizma i modernih diktatora, na pogibiju dece izbeglica koja beže od ratova i siromaštva. u svetu koji je ponovo na prekretnicama.

On je poručio da se nikako ne smemo pomiriti sa uslovima u kojima živimo.

Vreme i mesto komemoracije biće naknadno saopšteni.