Preminuo legendarni reditelj Veljko Bulajić

Veljko Bulajić stekao je kultni status kao vodeće ime takozvanog partizanskog žanra, a režirao je pregršt filmova, među kojima je najveći i najskuplji ratni spektakl bivše Jugoslavije – Bitka na Neretvi.

Bulajić je rođen u selu Vilusi pored Nikšića 22. marta 1928. godine. Već sa 15 godina pristupio je partizanima, a nakon ranjavanja, bio je odveden u italijanski koncentracioni logor.

Njegova braća takođe su rat provela u pokretu otpora i logoru, a kasnije će mu brat Stevan pomoći u pisanju Kozare i Bitke na Neretvi.

Nakon Drugog svetskog rata, Bulajić je bio stacioniran u vojnoj bazi u Zagrebu, gde je razvio ljubav prema sedmoj umetnosti i zbog čega je otišao u Italiju na filmske studije. Kasnije je bio pomoćnik legendarnim rediteljima Federiku Feliniju i Vitoriju de Siki.

Prvi dugometražni igrani film Vlak bez voznog reda režirao je 1959. godine. Složena drama o prisilnim migracijama siromašnog ruralnog stanovništva Dalmatinske Zagore postao je momentalni hit.

Njegov debitantski film nominovan je za prestižnu Zlatnu palmu u Kanu, a osvojio je četiri Zlatne arene u Puli, uključujući Veliku zlatnu arenu za najbolji film.

Naredna dva filma – Rat i Uzavreli grad – takođe su prošla veoma zapaženo, a Rat je nominovan za Zlatnog lava u Veneciji.

Luvr, Pikaso i nominacija za Oskara

Pažnju međunarodne javnosti privuklo je naredno ostvarenje Kozara (1962), koja je takođe osvojila Veliku zlatnu arenu, a premijeru je imala u Luvru. Na Moskovskom filmskom festivalu dobila je zlatno priznanje.

Nekoliko godina kasnije usledio je najskuplji projekat bivše Jugoslavije – Bitka na Neretvi, za koju je napisao scenario i režirao.

Film je vrlo brzo stekao kultni status i zabeležio ogromnu popularnost. U Jugoslaviji ga je gledalo više od četiri miliona ljudi, a širom sveta čak 350 miliona. Popularnosti filma svakako je doprinela glumačka ekipa, koju su, osim domaćih zvezda, činili i Jul Briner, Sergej Bondarčuk, Orson Vels...

Poster za film izradio je niko drugi do Pablo Pikaso, koji je kao kompenzaciju tražio sanduk jugoslovenskog vina, a muziku komponovao oskarovac Bernard Herman. Bitka na Neretvi nominovana je za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma. 

Veliki profesionalac i perfekcionista

Bulajića pamte kao profesionalca u poslu, brižnog od kastinga do prikazivanja filma.

„Naravno bio je perfekcionista. U stavri, bio je čovek koji je neizmerno brinuo o svojim filmovima i kad odu u arhiv kinoteke i kad se prikazuju na televiziji. Prikazivali smo Kozaru u emisiji Dozvolite da se obratimo. Zove me pre podne u petak: 'Stari kakva je kopija?’ , ja kažem: ‘Ne valja Veljko’. On kaže: ‘Znao sam, samo takve kopije imaju. Vidi, šaljem ti ja kopiju iz Zagreba’. Dođem, uzmemo kopiju, u telekinu kažu, ova kopija je još uvek mokra“, seća se Radoslav Zelenović, istoričar filma.

„Iza mene i mojih filmova je stajao lično maršal Tito. Svaki moj film je koštao koliko i 17 jugoslovenskih filmova. I te kako sam bio privilegovan i time se ponosim jer sam svojoj domovini Jugoslaviji i svom narodu donosio ugled i novac“, govorio je Veljko Bulajić o svojoj poziciji državnog reditelja.

„Bulajić je reditelj koji je nadživeo državu u kojoj je bio odabran ili povlašćen da stvara filmove o Drugom svetskom ratu, o dagađajima koji su uticali na promenu arhitekture ovih prostora i stvaranje socijalističke Jugoslavije“, napominje Ivan Karl, v.d. direktora Filmskog centra Srbije.

Vlak bez voznog reda, Rat, Kozara, Sarajevski atentat, Čovjek koga treba ubiti, Visoki napon, Veliki transport – samo su neki od istorijskih drama i ratnih partizanskih filmova zabeleženih na traci. Jedan od protagonista filma Sarajevski atentat, Irfan Mensur seća ga se kao strogog reditelja, kao instituciju.

„U jednom trenutku dok se pripremao Sarajevski atentat, novine su objavile da će Petrunjelu u Dundu Maroju igrati verovatno Irfan Mensur. On je dobio nervni slom. Zvao me je odmah u kancelariju :'Pa dali si ti normalan, pa ti treba da igraš Gavrila Principa. Da li ti znaš ko je Gavrilo Princip, a ti ćeš da mi igraš tamo neku ženu u pozorištu. To ne dolazi u obzir'. Naravno nisam igrao Petrunjelu“, kaže Irfan Mensur.

Četiri Bulaićeva filma su nominovana za Oskara, više puta je nagrađivan na festivalima u Veneciji, Moskvi, Parizu, Monte Karliu, Nju Delhiju, Puli, Nišu. Nagradu za životno delo dobio je u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Italiji.