Rod Stjuart ekskluzivno za RTS: Voleo bih dres Crvene zvezde sa svojim imenom na leđima

Ekskluzivno za RTS, velikan rok scene govorio je o svojoj bogatoj karijeri, novoj turneji, predstojećem nastupu u Srbiji, ljubavi prema maketama, ali i kaparisao jedan dres „Crvene zvezde“.

Za početak, divno je iz Beograda razgovarati s vama, Rode. Velika mi je čast i zadovoljstvo. Vaš novi projekat je album Swing Fever. Vidimo vas kako sarađujete s Džulsom Holandom. Naravno da ste jedan za drugog znali i pre, ali šta vas je inspirisalo za ovu saradnju?

– Pokušavao sam da snimim ovaj sving album u Los Anđelesu sa studijskim muzičarima. A ponekad studijski muzičari zvuče kao studijski muzičari. Zato sam morao da potražim negde drugde. Bio mi je potreban neko ko će dodati tu oštru ivicu. Oštra ivica rokenrola.

Zato sam otišao kod Džulsa, koji ima sve te ivice.

Tako je, ovo je rokenrol vašeg vremena. Odlična kombinacija. Da li volite što su vaši fanovi toliko uzbuđeni što stalno pravite novi skok u novu teritoriju u svojoj karijeri?

– Nadam se. I izgleda da su prihvatili ovaj album. Bio je broj jedan ovde u Velikoj Britaniji. Vrlo se dobro prodaje širom Evrope i prilično dobro u Americi.

Dakle, radili smo ga iz ljubavi prema muzici. Nismo baš imali 100 odsto vere u to jer, znate, to nije vrsta muzike koju danas čujete na radiju. Ali sve se isplatilo.

Pomenuli ste, sećam se kad sam gledao intervju pre nekoliko godina u Australiji, da volite sedamdesete godine. Rekli ste: „Volim sedamdesete. Nadam se da će se to nastaviti i u osamdesetim“. I jeste. Nastavilo se i u novi milenijum. Da li ste tada mogli da poverujete gde ćete biti sada?

– Ne, znate, kad sam ušao u ovaj posao, mislio sam, pa, znate, ako traje godinu ili šest meseci, uštedeću nešto novca. A evo me sve te godine kasnije.

I da li smatrate da je ključ uspeha, napravili ste jako dobru primedbu u intervjuu koji sam video, gde ste rekli da konstantno pokušavate da pravite muziku za sebe i za ljude s kojima radite. I tako, nadate se da će to na kraju zadovoljiti sve ostale. I to obično bude posledica.

– Morate zaista da budete verni sebi. Nema svrhe kopirati nekog drugog i skakati na njihov voz.

Posebno sa ovim sving albumom, to je nešto što Džuls i ja volimo još od detinjstva. Odrasli smo u tom periodu kasnih 40-ih. Bila je čast pevati ove pesme. I lepo su osmišljene pesme.

Priča o vašem životu čita se kao akcioni avanturistički film, romansa. Preživeli ste rak, ljubitelj ste železničke makete, dobitnik ste plemićke titule, dva puta ste primljeni u Rokenrol kuću slavnih, prodali ste više od 250 miliona ploča. Mislim da ste jedina osoba koja bi mogla da izazove kompleks niže vrednosti Toniju Starku iz „Marvelovih“ Osvetnika. Da li je 17-godišnji Rod Stjuart ikada mogao da sanja da će biti skoro 80-godišnja muzička superzvezda, ser Rod?

– Ne, apsolutno ne. Kad sam ušao u ovaj posao, 60-ih, zajedno sa, znate, Dejvidom Bouvijem i Eltonom Džonom i „Rolingstonima“ i „Animalsima“, verujem, i mislim da mogu da govorim u ime svih, ušli smo u ovaj posao jer smo voleli muziku. Nismo nužno želeli da postanemo poznati ili bogati.

To je zato što smo želeli samo da se izrazimo. Znate, imali smo tu goruću želju da pravimo muziku. Tako da sam potpuno zaprepašćen što je to trajalo toliko dugo i još se prodaju karte za koncerte i albumi zauzimaju prvo mesto na listama.

Znam da će moji prijatelji doći iz Australije u Beograd samo da vas vide na koncertu.

– O, blagosloveni bili!

Tako da će biti veoma uzbudljivo. Pomenuli ste da je vaša priča dostojna „Marvelovih“ Osvetnika, u stilu Tonija Starka. Koga drugog od ovih muzičkih superzvezda, ako biste morali da formirate svoju „Marvel“ ekipu, biste stavili u svoju superekipu?

– O, verovatno bih, ako bih morao da formiram bend, imao bih možda Erika Kleptona na gitari, Ronija Vuda na drugoj gitari, Kenija Džounsa, bubnjara iz grupe „Fejses“. Ne znam. Nikad nisam razmišljao o tome jer se neće desiti.

Sada, postoji jedna stvar koju želim da znam. Postavio bih još dva pitanja da vidim da li su istinita. Kad putujete, pomenuli ste svoju naklonost ka makatema, vozovima. Da li je istina da kad dođete u Srbiju, imate posebnu hotelsku sobu samo za svoje projekte?

– Da, apsolutno da. Sutra putujem u Singapur, i zapravo sam video sobu u koju će ekipa staviti moj rad. To je radionica. To je putujuća radionica. Sve donosim, farbe i sve. Imam novi projekat. Da, kad stignem tamo, pokazaću ti.

Drugo pitanje je, decenijama slušamo čarolije koje ste stvorili u studiju. Želim da znam da li je istina da ste nekada birali svoja omiljena studija na osnovu toga koliko su blizu paba?

– Da, bićete iznenađeni. Mislim, mogu reći jednu pesmu, pesmu zvanu Forever Young, koju smo snimali u studiju u Los Anđelesu, mesto koje se zove „Rekord plant“ i bio je divan mali pab i restoran pored. I kad smo otišli tamo, rekli smo: šta ćemo raditi? I počeo sam da zviždim, neko drugi je takođe, i nastala je pesma u pabu.

Rekao sam – u redu, pića dole, nazad u studio, hajde da je snimimo.

Sada, da li ikada pogledate sve što ste uradili i samo pomislite, postoji trenutak koji se izdvaja kao poseban izvor radosti?

– To je bila duga struja radosti. Znate, mislim da je možda najveći taj prvi put kada sam dobio svoj prvi broj jedan album i singl 1971. godine. Znate, to se tokom godina nije izgubilo. I dalje je sjajno imati broj jedan, ali taj prvi, ako slika priča priču, i Megi Mej, koja je bila broj jedan u Velikoj Britaniji i SAD u isto vreme, bila je prilično nezaboravna.

Kad su prijatelji i kolege čuli da razgovaram s vama, bio sam preplavljen zahtevima ne samo za pitanjima, već i za komentarima. Moja mama je rekla: molim te, reci Rodu da mi je omiljena pesma „Megi Mej“. Rekao sam, da, u redu. Pretpostavljam da je ona omiljena mnogima.

– Pa, Megi ima malo prljavu prošlost, ali to je istinita priča.

Čuo sam za to, o nekoj starijoj ljubavnici?

– Ne, bila je potpuni stranac, ali ona mi je oduzela nevinost kad sam imao oko 16 ili 15 godina, mislim.

Dolazite u Srbiju. Imam ideju: želimo da vas vidimo na još mnogo koncerata. Imam predlog. Videli smo šta ste uradili sa "The Great American Songbook". Evo ideje za sledeću turneju – "The Great Serbian Songbook". Ako vam treba pomoć da je sastavite, pokušaću nekako da pomognem.

– Ne znam šta bih rekao o tome. Pošaljite mi pesme, ja ću ih otpevati.

Ima i rezervni "The Great Australian Songbook", takođe, tako da možda...

– O, australijske pesme, da! Pevam australijsku pesmu Waltzing Matilda...

Trenutno se vodi velika rasprava. Znam da ste veliki ljubitelj fudbala. Sada, trenutno se vodi rasprava o tome ko je najveći odbrambeni igrač svih vremena.

– Golman?

Ne, ne, odbrambeni igrač. Dakle, vi ste navijač „Seltika“. Virdžil van Dajk – igrao je u „Seltiku“, pričaju o tome da li je on najbolji odbrambeni igrač svih vremena ili Nemanja Vidić koji je igrao u „Crvenoj zvezdi“. Treba mi vaša pomoć da odlučimo o tome. Da li imate favorita?

– Obojica su fudbalske gromade. Mislim, ne bih birao između njih. Mogao bi jedan od njih da dođe i da me udari po glavi.

Mislim da je jedina fer stvar sada, s obzirom na to koliko ste diplomatski odgovorili, da vam nabavim dres „Crvene zvezde“, ali trebam da utvrdim da li da nazovem „Rod Star“ ili da stavim vaše ime na leđa ili Vidića. Samo da znam za kad dođete u Beograd.

– Molim vas, moje ime. Voleo bih da imam dres „Crvene zvezde“, veličina L.

Srediću vam to, veličina L, prezime “Stjuart” pozadi, i može biti na ćirilici ako želite.

– I broj 10 na leđima.

Da li je istina da dan pre koncerta nekad nosite znak oko vrata koji kaže da ne možete da govorite, da odmarate glas?

– Da, da. Odmor glasa je veoma važan za pevače. Znate, glas je kao mišići u nogama. Moraju da se odmore. Ako trčite maraton, ne želite da trčite maraton sledećeg dana. Želite samo da odmarate. Tako je i sa glasom.

Ako prođe 10-12 sati bez razgovora, glas će se oporaviti i biće spreman za sledeći nastup. To je kao dragocenost. Zaista morate da vodite računa o tome.

Pa, vredi koliko i dragulji. I podržavam to. Stoga sam napravio znak za vas.

– Šta piše? O, to je jako smešno. „Ne mogu da govorim, odmaram glas, hvala na razumevanju“.

Ali pošto dolazite u Srbiju, stavio sam to i na ćirilici kako bi lokalci mogli da razumeju. Ali razumem da volite povremeno koristiti psovke, pa mislim da ponekad, kada je jezik nedovoljan i zaista želite preneti poruku, dodajte malo ovoga – šifra za psovanje.

– O, to je sjajno. Hoćete li mi to dati kad dođem tamo? Jedva čekam da odem u vašu lokalnu kafanu s tim oko vrata.

Imali ste fantastičan razgovor sa kolegom Australijancem Čarlsom Vulijem, gde ste pomenuli da se ne možete zamisliti kako nastupate u osamdesetima. Iskreno se nadam da se to promenilo. Ali šta je sledeće posle "Swing Fever" i nakon ove turneje za Roda Stjuarta?

– Rezervisan sam. Na meni je. Prebukiran sam. Imam ponude za Las Vegas ponovo naredne godine. I 20 ili više ponuda. Svi me zovu. Sve je u redu. Neću usporiti. Samo, ne znam šta ću raditi, ali neću se penzionisati. To je sigurno. Nikada se neću penzionisati.

Hvala vam mnogo na razgovoru. Čuo sam kako je neko pre nekog vremena citirao nešto, i najbolji način da to opišem je da je ovo bilo nadrealno, ali baš realno.

– Radujem se što će Beograd postati „BeogROD“. I, rizikujem sada da ispadnem blesav, ali „ritam mog srca kuca kao bubanj“. Hvala vam mnogo.

Možemo li dobiti pozdrav za Srbiju i RTS?

– Moji prijatelji u Srbiji! Jedva čekam da dođem. Biće nam zabavno i smejaćemo se i radovati i možda popiti pokoju čašicu. Vidimo se!

Mislim da to možemo organizovati. Čak i ako nema studija u blizini, svuda su kafane u Beogradu. Tako da ću se pobrinuti da vam sredim dres „Crvene zvezde“. Hvala vam mnogo što ste nam izdvojili malo vremena.