Glumica Jelena Gavrilović otvoreno o svom najvećem životnom stresu

Jelena Gavrilović je kao najveći životni stres doživela smrt oca i o tome je otvoreno govorila u RTS Ordinaciji.

„Kada sam želela da pričam na ovu temu, morala sam da se dotaknem korone, zato što svako je izgubio nekoga za vreme korone ili neko poznaje nekoga ko je izgubio nekoga. Zaista, kako to u našem narodu kažu – kako glup način da se umre. Ja se nikada neću oporaviti od toga, sigurno, od tog načina. Negde sam naučila da živim sa tim i to je sasvim normalno, nekako se čovek oprosti i zna da će doći taj trenutak, ali ja nisam, iskreno, bila spremna“, rekla je glumica.

Govoreći o zdravstvenom stanju svog oca Jelena Gavrilović navela je da je bilo više hroničnih bolesti koje su zajedno sa koronom bile rizične: „Moram da priznam, da budem baš iskrena, tata moj kad je stavljen na respirator, mi smo to krili od mame, bilo je jako teško, nismo želeli da je pripremamo za nešto što nismo ni mi znali kakav će ishod biti. Mi nismo verovali, zaista smo mislili da će sve biti kako treba. Čovek uvek želi da se nada i da veruje, ali, prosto, tata je bolovao, imao je više hroničnih bolesti, koje tako zajedno udružene nisu baš davale neki optimističan rezultat“.

Prisetila se kako je njena drugarica iz detinjstva, noć pred smrt njenog oca, bila na zameni u Bolnici „Dragiša Mišović“ i umesto nje je otišla da ga zagrli pošto ona nije mogla. Prisećajući se toga zaplakala je i shvatila da su ti stersni događaji doneli i ljubav i podršku drugih ljudi kojima je zahvalna. Otvoreno je priznala i da je potražila stručnu pomoć i obratila se psihologu.

„Taj razgovor mi je pomogao da otpustim neke stvari. Uvek ostanu neke rečenice koje su nedorečene, neke stvari koje nisi izrekao. Kažem, eto volela bih da sam imala priliku, možda, da još nešto kažem“, prisećala se Jelena i ponovo zaplakala.

„Htela sam da ga pitam za jedan potez u šahu, ali jednog dana sigurno. Uostalom, tako neke glupe, neke potpuno beznačajne stvari koje su svakodnevne“, otkrila je Jelena.

Psiholog postavlja pitanja koja ne znamo sami sebe da pitamo

„Ono što je meni bilo važno je da je psiholog mene pustio da ispričam sve što sam ja želela da kažem, čak i ono što me nije pitao“, naglasila je poznata umetnica i dodala da se okupirala poslom i mnogo radila kako bi prevazišla stres.

„Ne znam koliko je to dobro, kažu da je dobro, kažu da nije, onda kada se umiriš i kada dođeš u trenutak kada ti je sve kako treba, to te samo kao talas, koji iznenada na tebe dođe. Ne može se pobeći od stresa, moraš naći mehanizam. Mislim da je prihvatanje jedini način oslobađanja i to je ono što je neophodno. Stres je ono što ti se trenutno dogodi, sve kasnije je posledica tog stresa“, objasnila je Jelena.

Prvi porodični praznik bez tate

Praznici su jedan od okidača, to je zapravo, ističe glumica, najteže za porodicu – Nove godine, Božić.

„To je teško, ali onda, kao što je u životu prirodna smena, tako smo i mi dobili prinovu u kući, moj brat je dobio sina i onda se to domaćinsko mesto popunilo i lakše podnosimo. Ti prvi praznici su bili jako teški, to je za sve ljude lično koji su prošli neki gubitak. Uvek ti fali, šta bi on rekao, pa šta bismo mi sad svi zajedno. Tako živeći naš svakodnevni život, stvarno ne cenimo, svakog člana treba ponaosob ceniti, provoditi vreme sa roditeljima. Ljubav se, nažalost, kod nas podrazumeva, a nije tako“, poručila je Jelena Gavrilović.

O tome kako prevazići tugu i stres zbog smrti roditelja govorila je gošća RTS Ordinacije, psihološkinja Marija Petrović.

„Kada se desi neki gubitak, ta prva faza jeste faza zaleđenosti i šoka i u toj fazi mislim da, u stvari, većina ljudi nije ni sigurna šta oseća, zato što se tu desi neka zbrka svih mogućih emocija, straha, tuge, ljutnje, preispitivanja i tako dalje. Ljudi generalno imaju teškoću da prepoznaju svoje emocije i to nam se svima dešava, ne samo u brzini života sa kojim se danas suočavamo, nego, mislim da je to bilo i ranije. Ranije su nam emocije bile i zabranjene, pa je bilo Nemoj da plačeš ili Nemoj da se ponašaš tako, Budi jak i tako dalje. Tako da mi u stvari naučimo da živimo sa tim da su emocije nekako zabranjene i kada ih osetimo, mi ih nekako zamrznemo, sklonimo sa strane i zatrpamo nekim drugim stvarima da bi nam bilo lakše da se sa tim nosimo“, objasnila je psihološkinja i psihoterapeutkinja Marija Petrović i dodala ta faza šoka traje nekoliko dana, kod nekih ljudi i nekoliko sati do nekoliko nedelja.

Koje faze još postoje i kako ih prevazići?

„Jedna od faza je ta neka ljutnja, ona se nekad meša sa nečim što se zove i faza preispitivanja. Tada u toj ljutnji mi se pitamo to da li je on mogao ranije da se obrati, što nije pazio“, istakla je Petrovićeva.

„To je klasična faza: da li sam tatu na vreme odvela u bolnicu, da su mu dali taj lek, da li bi on možda, mi smo mu dali anitbiotik, iako ne znam ništa o tome. To je, stvarno, začarani krug“, rekla je Jelena i dodala da je potrebno da ti neko kaže da si učinio sve što si mogao kako bi se to preispitivanje zaustavilo.

Treća faza tugovanja

„Sledi faza reorganizacije, nakon te ljutnje prvo ide faza nekog stvarnog tugovanja, kada se u stvari sklone svi ti mehanizmi, mi se tada zaista suočimo sa tim šta smo izgubili, a onda nakon te faze, koja u suštini najduže traje i ona se u suštini prepliće dosta sa svim drugim fazama, trebalo bi da dođe do faze reorganizacije, odnosno prihvatanja tog gubitka. Mi kažemo kada ne dođe do te faze ili kada ove prethodne faze previše dugo traju, onda bi stvarno trebalo da se javi nekom stručnom licu“, objasnila je psihološkinja i psihoterapeutkinja.

Prema njenim rečima, ako posle godinu dana neko biva vrlo očigledno fiksiran za neku od tih faza znači da se žalovanje odvija na neki već, kako bismo rekli, patološki način.

„Postoje ljudi koji godinama razgovaraju sa umrlicom, ljudi koji neće da pomere ništa, to je okej da traje u nekom početku, u tim početnim fazama, ali ako to predugo traje, onda zapravo ta osoba sebi ne dozvoljava da nastavi da živi, nego ostavljena zaglavljena tamo gde je ona osoba koja je preminula, nekako verujući u to da jedino lojalnošću u zastavljanju svog života može da pokaže koliko je zapravo voli i koliko mu je privržena“, objasnila je psihološkinja i psihoterapeutkinja Marija Petrović.

Kada premine neko koga mnogo volimo, a nismo sa njim raščistili odnose, kako ističe Petrovićeva, neki „čvorovi“ su malo čvršći i tada bi trebalo da se javimo nekom stručnom licu i da razgovaramo na tu temu.

„Mi imamo i neke konkretne tehnike, koje ja ipak ne preporučujem – ne radite to sami kod kuće, zato što ja često kažem i u psihoterapiji, mi neke teme kada otvorimo, mi imamo načine kako da ih zatvorimo“, objasnila je gošća RTS Ordinacije.

Neke od tehnika za savladavanje nedeorečenih emocija podrazumevaju razgovor, pisanje pisama, odlazak na groblje.

„Nekim delom to jeste nešto što se u psihoterapiji u nekom smislu preporučuje kao tehnika, ali to je upravo ovo o čemu govorim, mi ni u psihoterapiji ne kažemo niotkuda, na prvoj seansi – idite na groblje, pa porazgovarajte tamo, jer posle toga neko može da upadne u dublju fazu tugovanja ili u dublju fazu krivice i da sa takvog nekog mesta ne poželi da se opet obrati psihoterapeutu, a da onda napravimo možda veću štetu, nego korist“, istakla je psihoterapeutkinja.

Prema njenim rečima, i te teme razgovora na groblju, pisanja pisma ili igranja nekakvih uloga, nama se to svakako dešava u glavi, mi o tome razmišljamo, ali kao tehnika nije preporučljivo da to ljudi rade sami.

Preporuka je da se ljudi što pre vrate u svoje životne tokove čak i kada je to teško, zaključila je psihološkinja i psihoterapeutkinja Marija Petrović.