Hari Belafonte, pevač, glumac i neumorni aktivista, preminuo u 96. godini

Hari Belafonte, koji je pedesetih bukvalno uskočio na top-liste i razbio rasne barijere svojim veoma originalnim zvukom, koji je kasnije postao glavna snaga u pokretu za građanska prava, umro je u utorak u svom domu na Aper vest sajdu na Menhetnu. Imao je 96 godina. Uzrok je kongestivna srčana insuficijencija, rekao je Ken Sanšajn, njegov dugogodišnji portparol.

U vreme kada je segregacija još bila široko rasprostranjena, a crna lica još uvek bila retkost na velikim i malim ekranima, uspon Harija Belafontea u prvi ešalon šou-biznisa bio je istorijski.

On nije bio prvi crni zabavljač koji je prevazišao rasne granice; Luj Armstrong, Ela Ficdžerald i drugi su stekli slavu pre njega. Ali niko nije napravio toliki odjek kao on, a nekoliko godina niko u muzici, crn ili beo, nije bio veći.

Rođen u Harlemu 1. marta 1927. godine u porodici imigranata iz Zapadne Indije, Belafonte je gotovo sam izazvao pomamu za karipskom muzikom sa hit pločama poput Day-O (The Banana Boat Song) i Jamaica Farewell. Njegov album Kalipso, koji je sadržao obe te pesme, dospeo je na vrh Bilbordove liste albuma ubrzo nakon objavljivanja 1956. i ostao tamo 31 nedelju. Pošto se pojavio neposredno pre prodora Elvisa Prislija, smatra se da je to prvi album jednog izvođača koji je prodat u više od milion primeraka.

Bio je podjednako uspešan i kao koncertna atrakcija: zgodan i harizmatičan, držao je publiku opčinjenu dramatičnim interpretacijama repertoara koji je obuhvatao tradicionalnu muziku iz celog sveta – ljupke kalipso melodije poput Matilda, ili radne pesme Lead Man Holler, nežne balade poput Scarlet Ribbons. Do 1959. bio je najplaćeniji crni izvođač u istoriji, sa basnoslovnim ugovorima za nastupe u Las Vegasu, u Grčkom teatru u Los Anđelesu i u Palati u Njujorku.

Pevački uspeh je doveo do filmskih ponuda, a Belafonte je ubrzo postao prvi crni glumac koji je postigao veliki uspeh u Holivudu. Njegova filmska slava je, međutim, bila kratkog veka, a njegov prijatelj i rival Sidni Poatje, zauzeo je ovo mesto.

Snimanje filmova nikada nije bio prioritet Harija Belafontea, a posle nekog vremena i muzička karijera je pala u drugi plan. Nastavio je da nastupa i u 21. veku, kao i da se pojavljuje u filmovima (mada je imao dve duge pauze), ali njegov primarni fokus od kasnih pedesetih bila su građanska prava.

Na početku svoje karijere sprijateljio se sa dr Martinom Luterom Kingom mlađim i postao ne samo doživotni prijatelj već i Kingov vatreni pobornik i borac za rasnu jednakost koju je on personifikovao. Uložio je veliki deo početnog novca da pomogne u pokretanju Studentskog nenasilnog koordinacionog odbora i bio je jedan od glavnih prikupljača sredstava za tu organizaciju i Konferenciju južnohrišćanskog rukovodstva dr Kinga.

Obezbeđivao je novac da Martina Lutera Kinga i druge aktiviste za građanska prava izbavi iz zatvora. Učestvovao je u Maršu na Vašington 1963. Njegov prostrani stan na Vest end aveniji na Menhetnu postao je dom za dr Kinga kada je u Njujorku. Sam je uplaćivao polisu životnog osiguranja za Kinga, a njegovu porodicu je proglasio za korisnika, i donirao im je novac kako bi se pobrinuo da budu zbrinuti nakon što je Martin Luter King ubijen 1968. godine.

Kasnije se angažovao u nizu afričkih inicijativa. Organizovao je dobrotvornu akciju i snimio ploču za sve zvezde We Are the World, kojom je prikupljeno više od 63 miliona dolara za pomoć gladnima, a njegov album iz 1988. Paradise in Gazankulu bio je protest protiv aparthejda u Južnoj Africi.

Imenovan je za ambasadora dobre volje Unicefa 1987. godine, a kasnije je vodio kampanju za iskorenjivanje side u Africi.

Nakon oporavka od raka prostate 1996. godine, zalagao se za podizanje svest o toj bolesti.

Bio je žestoki zagovornik levičarskih ideja, kritikovao je agresivnu spoljnu politiku SAD, vodio kampanju protiv nuklearnog naoružanja i sastajao se i sa Kastrom i sa Čavezom. Na sastanku sa Čavezom 2006. Belafonte je opisao američkog predsednika Džordža Buša kao „najvećeg teroriste na svetu”. Takođe, okarakterisao je Bušove crne državne sekretare, Kolina Pauela i Kondolizu Rajs, kao robove koji su radili u kući svog gospodara, a ne na poljima.

Bio je čest kritičar demokrata, posebno Baraka Obame, pre svega zbog pritvora u zalivu Gvantanamo i ne preduzimanja mera protiv desničarskog ekstremizma. Kritikovao je Džej-Zija i Bijonse 2012. jer su „okrenuli leđa društvenoj odgovornosti…“

Belafonte je bio oženjen tri puta, prvo sa Margerit Bird, od 1948. do 1957. godine, sa kojom je imao dve ćerke, aktivistkinju Adrijen i glumicu Šari Li. Imao je još dvoje dece sa svojom drugom ženom, Džuli Robinson: glumca Ginu i muzičkog producenta Dejvida. On i Robinsonova su se razveli posle 47 godina, a 2008. se oženio Pamelom Frank.