Ponosni deda-Velja Stjepanović

Za unuka imenjaka u Čengićima nazdravlja se tri dana i noći.

„U čast moga unuka Velimira i njegove dve medalje koji je proslavio sve nas, a i našu majku Srbiju“, podiže čašu Velja Stepanović, deda plivača o kojem ne prestaje da se priča prethodnih dana.

Sreća se ne može opisati, kaže vitalni 75-godišnji deda-Velja. Pred odlazak u Berlin, unuk mu je u Čengićima obećao jednu, a osvojio dve medalje. Poslednjih 50 metara trke za drugo zlato nije mogao ni da gleda.

„Ja sam pesnice stiskô, šešir je par puta išô u plafon, onda sam trčô u krug... To je nemoguće koja je to radost i sreća. Nije on prvak jednog sela ili jedne Srbije, nego prvak Evrope, a sad je čovek dvostruki prvak Evrope. Ja ga zovem đedovo cveće, đedov ponos. Ja tako pričam narodu, moj ponos, a kako ne bi i bio“, priča deda-Velja.

Ponosni su svi u familiji i Čengićima na skromnog i uspešnog momka koji svake godine dolazi u selo, i strina Nada Todić i rođaci Nebojša i Mića Todić.

Milivoj Todić, deda-Veljin brat, kaže da nije bilo zgodno za vreme takmičenja, a priznaje da je bilo i suza.

„Pogledaj to šta tu piše đedov imenjak, vidi šta je učinio to u svjetu, to je đedovo cveće“, kaže deda-Velja.

Uz medalju sa Olimpijskih igara od njegovih unuka, prvenca Aleksandra i plivača Velje, poželeo je samo jedno.

„Da se oženi dok sam ja živ, da l' Aleksandar da l' Velja. Ja mislim da će Velja pobjediti i u tome, da se ovde poigram sa praunukom“, otkrio je deka.

Zbog obaveza, zlatni unuk iz Berlina neće ponovo doći u Čengiće. Zato nas je na rastanku deda-Velja obavezao da mu prenesemo da ga u selu, na slavlje posle Olimpijskih igara, rodbina čeka uz bika, bure sa slavinom i omiljene krofne.