Najstariji „ujka“ u muškoj podeli „Gospođe ministarke“

U kratkoj pauzi između snimanja serije i predstave „Buba u uhu", Vlasta Velisavljević je sačekao ekipu RTS-a u bifeu Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Na obavezama bi mu pozavidele mnoge kolege mlađe generacije, iako je najstariji aktivni glumac kod nas.

„Verujem da sam najstariji sad. Aktivan sam jer još mogu da pamtim tekst. Ima starijih od mene ali ih ne uzimaju, jer nisu upotrebljivi. Jaoj kako je to, samo to da ne dočekam", našalio se glumac na svoj račun.

Možda bi se pre dogodilo da tekstove uloga pomeša, jer u 75 godina dugoj karijeri uloge, kaže, nikada nije odbijao. Ali u tome i jeste tajna dugovečnosti, ne samo u svakodnevnom životu.

„Učim tekstove, sarađujem sa mlađim kolegama. Skoro smo radili 'Sumnjivo lice', oni su došli iz serije 'Vojna akademija', tamo su skakali sa aviona, tenkova, kopali, puzali, puni snage, a ja nisam. Ušli smo u varijantu kada je već trebalo da se igra, a ja ne mogu da izborim svoj prostor između njih, jer su jaki. Tako sam ja malo morao da se guram, posle je to ispalo dobro, reditelj je to usvojio. On ne zna da sam se ja, ili ne veruje, a možda i zna, grčevito borio za svoje mesto među njima", duhovito objašnjava svoju tajnu čuveni Vlasta Velisavljević.

Prepoznajemo ga kao ujka Tomu u Otvorenim vratima, a od jeseni ćemo ga ponovo gledati kao ujaka, ali Vasu, rođaka novopečene gospođe ministarke.

Nušića je tokom života igrao nekoliko puta, u Sumnjivom licu čak dve uloge istovremeno, na scenama u dva pozorišta.

„Ipak je to naš čovek i to može da se igra na bezbroj načina. Bilo je tu varijanti i vodviljske, i dramske, tragične, e ovo je jedna u kojoj igra samo muška podela. To je isto izazov za mene", kaže Velisavljević.

U skoro kompletno muškoj podeli uloga Nušićeve ministarke, Vlasta Velisavljević vraća se na scenu pozorišta „Boško Buha", na kojoj je još kao dete 1938. godine odigrao svoju prvu ulogu.

Tadašnje dečje pozorište „Roda" vodila je upravo Nušićeva ćerka Gita Predić, a mali glumci igrali su uglavnom njegove jednočinke.

„To me je i nateralo da prihvatim 'Gospođu ministarku' u 'Bošku Buhi', jer mislim da se tu završava neki moj ciklus. Tu sam počeo, a tu ću verovatno i da završim. Sem ako me ne pozovu negde, recimo na Brodvej", ističe Vlasta.

Moderni Vasa se ne razlikuje od onog kojeg je Nušić slao kod Živke, da urgira za familiju početkom prošlog veka.

„Ma ne, isto je klupoder kafanski. To je ono što je Srbija u to vreme, kafana je bila stecište svih zbivanja, glumci su odlazili u Skadarliju, tu je dolazio svet da ih čuje i vidi. Oni su tu živeli i igrali, pa i Nušić. Ali to ne spominju sad, nego da je bio u knjižari Gece Kona jer je književnik. Kafana je bila stecište dobrih razmena", dodaje Velisavljević i potvrđuje da se suština tog komada, ipak, ni danas ne menja.

„Ne menja se suština nikako. Mada je Krleža rekao da je Nušić vicmaher, iako ga nije  mnogo voleo. Sad idemo u Zagreb pa ćemo baš videti kako će nas prihvatiti. Bila je ovde skoro zagrebačka 'Gospođa ministarka', sjajna predstava, to je trebalo videti", zaključuje Vlasta.

Kao svi veliki pisci, kaže Vlasta Velisavljević, Nušić je uvek i gotovo svuda aktuelan.

„Nije to strano ni jednom podneblju. Bugari ga igraju kao svog pisca, ceo repertoar. Rumuni, Slovenci, možete misliti kakav bi ja ujka Vasa bio u slovenačkoj varijanti", kaže Velisavljević i nastavlja ulazeći u ulogu. „Pa prosim Živka čim biste bili tak ljubezni. Pa to bi bilo svašta od toga", ponovo se glumac šali na svoj račun.

Prvi put Nušića je igrao u Kazneno-popravnom domu 1953. godine. Posle svega što su preživeli na Golom otoku, zatvoru u Gradiški, pa Bileći, u Sremskoj Mitrovici im je, kaže, bilo čak i dobro.

„U trenutku kada su nas vadili za tuču iz broda, poslednji put te tuče zvanična vlast, milicija, to se dešava dok brod ne krene, pa se zaustavi, pa jednog po jednog izvlače. Pa sam u jednom trenutku čuo ali onako tiho, kaže - 'pa njega smo već tukli', misleći na mene. I ja sam odmah rekao - nemojte, mene ste već tukli. 'Baci ga dole, kažu, đubre jedno' - tako sam na te sitne stvari uvek pokušavao da se izvadim od patnje, od muka, od svega", priseća se ovaj nekadašnji zatvorenik.

Tamo gde je bio logor sada je pozorište 

Optimizam nije gubio nikada, ni tokom vremena koje je proveo u radnom logoru „Dortmund Herde" u Nemačkoj.

„Skoro sam bio tamo, u tom mestu Herde, i na tom mestu gde je bila naša baraka je sad pozorište koje se zove 'Hanza' teatar. Orijentisao sam se prema staroj pruzi i jednom  nadvožnjaku i locirao sam tačno mesto gde je bila naša baraka. Tu je sad pozorište, slikao sam to", priča glumac ozbiljnog lica.

U devetoj deceniji života, kaže, ne bi bilo u redu da ima tremu kada se reflektori upale. Ali uzbuđenja uvek ima iznova.

„Ima kako da ne, a ima i radosti kada vidim ove mlade koji dođu, pa naprave dobru stvar. To me baš oduševljava. Sada ćemo u tom 'Sumnjivom licu' videti, to je plejada mladih dobrih glumaca koji su bezobrazno talentovani", govori Vlasta sa osmehom.

U prvoj generaciji takvih bili su on, Olivera Marković, Đuza Stojiljković. Sa prve klase Pozorišne akademije ostali su još Đuza i Vlasta kao „izvođači glumačkih radova", kako je citirao kolegu Zorana Radmilovića. I dodao da posle 75 godina karijere nije mnogo umoran.

„Jesam malo, malo, ne računajući ono što ja u kući radim. Ne računajući kompjuter. I igrice. Volim igrice", zaključio je smejući se najstariji „ujka" na domaćoj glumačkoj sceni.