Istočni Barbados - vetrenjače iz 18. veka, ruševne crkve i puste litice Atlantika

Troma krila kamene vetrenjače vrte se nad plodnim brdašcima istočnog Barbadosa. Lako je zamisliti slavnog viteza kako na konju jaše kroz ove predele, zato ovo ostrvo nazivaju zemljom Don Kihota. Prethodnih vekova je izgrađen veliki broj vetrenjača kako bi prerađivale šećernu trsku. Često su u lošem stanju pa među palmama, na uzvišenjima, sada one izgledaju kao Don Kihot.

Kamenim telima i ostacima drvenih krila podsećaju na uporne hrabre borce ranjene u jurišu, na neminovne promene ali i prohujalo vreme, koje ih je žestoko ranilo, ali nije uspelo da ih savlada.

Rascvetala puzavica ljubičastih cvetova okružila je porušene zidine kuća robovlasnika i robova na nekadašnjoj plantaži šećerne trske, napravila ram za romantizovanu sliku prošlosti. Moći prirode i zaborava kao da su ispravile nepravde i uvele jednakost, poravnavši mnogo šta.

Istorija jedne od najvećih vetrenjača na Karipskim ostrvima

Crne ptice velikih krila nadleću vetrenjaču, sleću joj na krakove kao na raširene ruke. Možda su i one znatiželjne da saznaju ponešto o istoriji sivog kamenog zdanja što se savršeno ugnezdilo između plavog neba, mora, zelenih polja trske i šuma.

Vetrenjača Morgana Levisa jedna je od najvećih vetrenjača na Karipskim ostrvima, jedina sačuvana u celosti i jedna od dve poslednje na svetu namenski napravljene za preradu šećerne trske koje i danas vrte svoj tromi vodenički točak. To čini samo za turiste, svakog vikenda tokom turističke sezone.

To je jedna dama u godinama – sagrađena davne 1727, proglašena je za jedno od sedam čuda Barbadosa, po ugledu na sedam svetskih čuda, a nalazi se i na poleđini novčanice od dva dolara. U doba kada je građena, ovde nije bilo cementa, pa je kamenje povezano u vetrenjači mešavinom belanceta i koralne prašine.

Metalni zupčanici stare mašine veći su od mene

Čim sam stigao poslužili su me sokom od ceđenog voća izniklog u ovom dvorištu i pružili zaštitni šlem.

„Najveća opasnost za glave turista su sami turisti. Ne gledaju kud hodaju a stepenice do vrha su uske sa nekoliko prečaga u koje su ljudi redovno udarali glavama. Molim te, uzmi ovu zaštitu tvoje glave od tvog nemara, a nas time zaštiti od nepotrebnog stresa“, saopštava mi nasmejana radnica.

Stara mašina ofarbana u plavo polagano okreće škripavu ploču. Metalni zupčanici veći su od mene i na ostrvu su omiljeno mesto za selfije. Kada zupčanici miruju, turisti se na njih oslanjaju, penju a povremeno ih i grle. Tu je starinski alat za popravku ovih mehanizama: džinovski majstorski ključevi i odvijači viši od mene, koje bi teško podigla i dvojica ljudi.

Dok sam se vozio sa kraja na kraj Barbadosa, za šta je otprilike potrebno sat vremena, ako se zaglavite u gužvi čak pola sata više, u nekoliko navrata sam prošao pokraj zapuštene crkve.

Svetinje na Barbadosu su uredno održavane, pa mi je scena napuštenog hrama zaraslog u tropsku vegetaciju privukla pažnju. Zaustavio sam se da pogledam Crkvu Svetog Josifa i skrenuo da se parkiram na travnjak preko puta ne znajući da je to deo dvorišta obližnje kuće.

Zalajali su psi i začas se pojavio domaćin – dedica bez majice, sa tompusom u ustima i mornarskom kapom na glavi.

Urušena crkva

„Zanima te naša ruševina?“, upita. Pošto me je ispitao odakle sam, što nije bilo jednostavno, jer je trebalo razjasniti da Sirija, Sibir i Srbija nisu isto, poklonio sam mu jednu srpsku novčanicu, a on mi je uzvratio lekcijom iz istorije: „Izgradili su je prvi doseljenici Barbadosa svega četrnaest godina po dolasku na ovo ostrvo, 1641. godine. Kao i većinu drugih svetinja i ovu je nemilosrdno poharao uragan u dva navrata – 1789. i 1831. godine, kada ju je skoro sravnio sa zemljom. Tad je nikla zgrada koju vidiš… Uragane je preživela ali ne i putničke sklonosti zemljišta“, zbuni me dedica.

„Putničke?“

„Zemljište je krenulo u šetnju! Pojavilo se klizište ispod crkve, videćeš da je zgrada napukla na pola. Došao si u pravom trenutku, jer će se uskoro potpuno urušiti. Otvorena su vrata, uđi, osmotri ali se ne zadržavaj, jer krov odavno nije stabilan…“

Umesto klupa, u crkvi su kroz pločice i beton iznikli trava i žbunje. Na mestu oltara iz poda su probile snažne žile i uzdiglo se stablo sve do krova. Grana je, kao ruka, podigla krov, zavukla se ispod greda i podigla krošnju nad crkvom. Na tri svoda, sa svedenim gotskim stilom, elegancija i lepota u borbi sa nestajanjem i sporom ali nesalomivom životnom snagom drveća i trave, ostavile su snažan utisak.

Nastavio sam vožnju ka istočnoj obali kraj naselja koje se zove Rizik. U blizini, na jednoj krivini, označena je neobična znamenitost na Gugl mapama, sa detaljnim opisom: „Drumski prepredenjak“ i „Na ovom mestu dočekaće vas visok čovek, mahaće vam da stanete, reći će vam da je glavni put zatvoren zbog radova, ponudiće da vam pokaže obilaznicu a onda tražiti novac“. Da li je moguće da je u svako doba taj prevarant tu? Ili ih ima više, pa dežuraju da u ovom zabačenom kraju prevare lakovernog retkog turistu? Prošao sam raskrsnicu, ali tu nikog nije bilo.

Nastavio sam spokojno vožnju, kad je posle nekoliko kilometara iskočio na put visok i krupan čovek. Očigledno je rešio da promeni lokaciju. Zaključao sam se u autu i otškrinuo prozor tek da ga čujem. Isprva slatkorečivo a zatim očajnički i pomalo agresivno ubeđivao me je da ću se izgubiti bez njegove pomoći tako da me ni policija neće naći i nudio mi svoje „besplatne usluge“. Dao sam gas i nastavio put do centra raštrkanog naselja gde se nalazila crkva, koja je bila zatvorena. Ljudi na ulicama nije bilo, a na jednom velikom stablu kojem je odsečena krošnja, dom je pronašao uporni kaktus.

Naišao sam na ruševine još jedne vetrenjače.

Bez „krila“, osakaćena, preživeli odjek robovlasničkog doba i težačkog rada na poljima šećerne trske, mamila me je da uđem u njenu utrobu, da pogledam nebo uokvireno njenim kamenim zidinama. Vožnja istočnim naseljima, udaljenim od obale, usamljeničko je druženje sa prirodom. Turista nema ni u naznakama. Život ovde, poput onog seoskog prevaranta poznatog prašnjavim drumovima i Gugl mapama, čeka u zasedi, iznenađen strancem, željan da od njega dobije malo živosti i snage. Crkve na koje nailazim su zaključane, naroda u naseljima je malo, tek poneko neobično visoko vitko stablo palme sa krošnjom među oblacima podseća da sam u tropskom predelu. Ne oseća se ni prisustvo mora, kao da nisam na ostrvu. Na ulicama sela uglavnom nema ljudi, tek uveče se ponegde otvori kafić – hibrid kafane i supermarketa sa lokalnom brzom hranom. Svratio sam u jednu takvu birtiju kako bih kupio nešto kravljih iznutrica na roštilju prelivenih ljutim sosom i lokalnog piva.

Hakletonova litica - legenda ili kako je pukovnikova žena predmet ogovaranja i posle četiri veka

Iza kamenitih plaža istočne obale valjaju se zelena brda sve do visoke klisure na čiji vrh sam došao kako bih sa visine osmotrio Atlantski okean. Sa litice, nazvane po pukovniku Hakletonu koji je ovde živeo u 17. veku, vidi se cela istočna obala Barbadosa, kao i tropska šuma koja se ugnezdila između litice i okeana.

Meštani su mi ispričali da je pukovnika Hakletona žena neobično volela, ali je sličnu ljubav imala i prema njegovim drugovima. Pukovnik nije imao razumevanja za tako široko srce svoje drage, uhvatio ju je u zanosu sa njegovim prijateljem, što ga je strašno pogodilo. Zajahao je njenog omiljenog konja, vezao mu povez preko očiju i pojurio ka litici.

Nestao je u oblacima ili u šumi; njegove kosti nikad nisu pronađene ali je njegov bol ovekovečen u nazivu jednog od najlepših barbadoških vidikovaca. Na vrhu, u neposrednoj blizini mesta na koje sam stigao, zarasli u korov, nalaze se grobovi devet članova porodice Hakleton. Do njih se stiže spuštanjem niz oštru liticu kroz gusto tropsko rastinje.

Da sve bude interesantnije, nedaleko od Hakletonove litice nalaze se Litice rogonja, koje su na samoj obali gde se burno sudaraju barbadoško tlo i Atlantski okean. To je skriveni biser ovog ostrva, prelepa obala gde nesputana i surova snaga okeana stvara neverovatne talase. Voda je vremenom izglačala i izdubila mnoštvo rupa u stenama, pa kada veći talas zapljusne liticu, voda iznenada šikne kroz desetine rupa u vodoskocima koji dostižu neverovatne visine.

Hrapavu površinu kamenja talasi su tako izbušili da izdaleka izgleda kao sunđer. U stenama je voda napravila lučne prolaze, kao da je započela gradnju carske palate. Najfiniji pesak umesto tepiha vodi u mirni plavi bazen morske vode koji od opasnih talasa štite stene nalik zidu. Visoki talasi razbijaju se uz ogromnu buku tik do plaže, ali u neobičnim vodoskocima pred jedva vidljivim kamenim zidom posustaju i do kupača dolazi samo blago sveže prskanje najjačih talasa u ovom delu sveta.

Zalazak sunca obojio je nebo u boju pomorandžine kore, koja se zatim razlila po stenama, pesku, činilo mi se, i po meni. Prišao sam litici i smestio se na usku terasu koja je, kao izdužena ruka, posegla za morem. Svuda oko mene su grmeli talasi i vodoskoci ispred pomorandžinog neba, a negde u daljini još su se okretala krila stare vetrenjače. Na tom mestu i u tom času, pitomom toplinom zalazećeg sunca i stenama ukroćenom snagom okeana, Barbados me je rođački zagrlio.