Majami – grad žurki, grafita, sunca i plaža

Vreo, suv, tropski vazduh zagrlio me je kao starog prijatelja kada sam sleteo u Majami. Svakim udisajem upijam sunčevu toplinu, ali i neminovnu prašinu velegrada. Po drugi put dolazim u Majami, ovog puta nameren da iznajmim automobil na aerodromu, kako bih lakše obilazio znamenitosti van grada.

Majami je poznat po žurkama, grafitima, žarkom suncu i plažama. Ali Majami je više od toga: on je i prestonica umetnosti, naročito art deko stila sa više od osamsto izuzetnih zgrada izniklih poput džinovskih pečurki dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Fasade Majamija čekaju da dobiju zaštitu Uneska, zato sam se najpre odlučio za šetnju starim delom grada. 

Kada sam pre sedamnaest godina prvi put boravio u Majamiju, zalutao sam tokom duge šetnje. Tada još nije bilo dži-pi-esa na telefonu, pa sam zaustavljao ljude da ih upitam za smer.

„Ne govorim engleski“, bio je komentar svakog prolaznika. Usred Amerike u jednom od najvećih američkih gradova nisam mogao da pronađem jednog jedinog govornika engleskog jezika! Tada me je to iznenadilo, a sada znam da sedamdeset odsto stanovnika Majamija govori španski i da se sa engleskim jezikom ovde ne može daleko stići.

Najviše se govori špangleski (spanglish) – mešavina španskog i engleskog koja će možda jednog dana postati priznata kao poseban jezik. Tome doprinosi brojna kubanska populacija, pristigla u ovaj grad posle Kubanske revolucije.

Pored španskog i engleskog, koji neuspešno pokušavaju da nauče već pola veka, Kubanci su doneli živ i pomalo divlji temperament uz mnogo muzike, igre i veselja, što je dalo posebnu dinamiku gradu okupanom suncem. 

Kruzer do kruzera

Majami je svetska prestonica kruzera. Nije ni čudo, jer ima najveći promet ove vrste brodova na planeti, kao i samih putnika na njima. Više ljudi ovde dolazi da se ukrca na brod ili iskrca sa njega, nego što ih dolazi da đuskaju u klubovima, iako je po đuskanju grad poznatiji.

Dok hiljade mladih tancuje po celu noć, na hiljade dedica i bakica sa severa američkog kontinenta dolaze da se ovde udobno smeste na svoj kruzer. Nebrojeni milioni putnika godišnje na ovom komadiću planete hrle na džinovske brodove veće od najviših gradskih solitera. Ti plutajući gradovi razmileće se odavde po celom svetu, ali najviše po Karipskim ostrvima.

„Umesto da živimo u staračkom domu, mi smo napravili takav finansijski plan da deset meseci godišnje živimo na kruzeru, a dva sa decom i unucima“, kaže mi jedan bračni par i objašnjava da bi trošak doma otprilike bio sličan, dok čekamo red na gradski „točak“, glavnu atrakciju na obali centra grada.

To je točak sa kabinama koje podižu putnike šezdeset metara iznad kafića, šetališta, obale, sve dok se ne poravnaju sa vrhovima obližnjih solitera. Odatle se najbolje vide brodići i jahte sa golišavim tinejdžerima, čija se muzika i larma mešaju sa pevanjem morskih talasa. Nebom nisko lete maleni avioni koji na svojim repovima imaju zakačene plakate – informacije o žurkama i događanjima u gradu.

Tu ispod, u neposrednoj blizini, znoje se radnici na gradilištu u preteškim uniformama. Kovitlaci prašine otimaju se i prelaze iznad metalnih zaštitnih ograda i dopiru na ulicu.

Petnaestospratnice izgledaju kao igračke, kada su okolo zgrade od po četrdeset ili šezdeset spratova… Posle Njujorka i Čikaga ovde se nalazi najviše nebodera u Americi, čak tri stotine, dok je njih sedamdeset visoko iznad 150 metara. Kako je mnogo toga u nama zasnovano na perspektivi iz koje posmatramo.

Crkva Džezu, rimska dama među džinovima od stakla i metala

Prošetao sam se do crkve Džezu (Gesu Church), najstarije katoličke crkve u Majamiju, izgrađene 1896. godine, i jedne od najlepših i najvećih crkava na Floridi. Prima 850 vernika, ali unutra nije bilo nikoga kada sam je posetio. Samo je pet-šest prosjaka, što sedelo što ležalo, na stepeništu kraj ulaza, nadajući se dolasku nekoga dareživljog. Izgledalo je kao da su statue ostavljene tu da se u svojoj usamljenosti mole za nas, dok napolju teče život, nalik drugom univerzumu, bez dodirnih tačaka sa mirom i drevnošću hrišćanstva.

Crkva je prostrana, građena u klasičnom stilu, prava rimska dama koja se ne uklapa u arhitekturu grada: okolo su visoki metalno-stakleni soliteri, ispred crkve novi modeli automobila Tesla – metalne kutije kao stvorene za kolonizaciju Marsa sa zatamnjenim staklima – proleću pokraj prosjaka.

Topla fasada od crvenih cigala, sa nizom ukrasa klasične gotske arhitekture kao da je preneta iz Rima. Među novim građevinama izgleda starije nego što jeste, kao da je u njoj skupljeno mnogo vekova. Čini se da je jedina preživela kataklizmu koja mora da je sa sobom odnela mnoge slične građevine, i sad je ostala sama da štrči u pogrešnom vremenu. Potvrdu za to nalazimo samo nekoliko koraka dalje, gde je smešten metalni bik plavih očiju, u stilu animiranog filma o transformersima – skulptura na trgu, oličenje moderne umetnosti.

Džinovsko, grubo slovo Iks u travi napravljeno od crne plastike bolje se uklapa među nebodere, nego dirljivo lepa crkva. Tamnoputi pijanica me napada zašto slikam slovo Iks, pomislio je da sam i njega slikom obuhvatio.

Prolazim pokraj autobuske stanice sa divnim grafitima protiv kolonijalizma, koja se koristi i kao pisoar na otvorenom. Svaki je veliki američki grad spoj suprotnosti, ekstremnog siromaštva i ekstremnog bogatstva, lepote i kulture smešane sa začuđujućom nepristojnošću i haosom.

Saobraćajna gužva oko crkve, ali i u celom širem centru grada u toku špica parališe saobraćaj u potpunosti. Potrebno je mnogo vremena i još više čvrstih nerava da se prođe stotinak metara kolima. Zato sam jedva dočekao da pronađem parking, ali ne i da ga platim.

Najopasnija situacija u Majamiju po moje zdravlje dogodila se kada sam saznao da sat vremena parkiranja ovde može da košta i po 50 dolara! Na svu sreću odobrili su mi popust, pa sam dva sata platio „samo“ 46 dolara. U svim velikim američkim gradovima glavni biznis je postala naplata parkiranja. Nije mali broj novih milionera koji su zgrnuli svoja bogatastva na garažama i parking mestima.

Znamo se, ali odakle?

Na glavnom šetalištu spazih poznat lik. Lepa devojka talasaste kose obučena u svetlucavu providnu haljinu kao da ide na dvorski bal, naslonila se na ogradu i gleda u more. Zagledam je, ali ne mogu da se setim odakle se znamo. Prilazim joj, rukujem se, nastupila je srdačno, vidi se da me je prepoznala. Nažalost, ne mogu da se setim kako se zove, a sramota je da upitam.

Tek najednom okružila nas je grupa dece. Da nije profesorka? Prilaze sa papirićima i olovkama, mole je da se potpiše. Jedan klinac nosi njenu sliku na kojoj piše Dženifer... Lopez!

Gužva je već postala nesnosna, pa sam se pomerio u stranu. Sigurno je pomislila da sam još jedan od njenih obožavalaca i nikada neće saznati da sam mislio da se znamo sa prethodnih putovanja. 

Majami je grad slavnih; tu živi i Igi Pop (kojeg takođe ne bih prepoznao na ulici), Glorija Estefan i čitava plejada značajnih glumaca i muzičkih zvezda. Mene, pak više interesuju zvezde drugih vidova umetnosti, recimo književnosti i arhitekture, kojih ovde takođe ima prilično. Živeo je u Majamiju i Al Kapone i kao turistička atrakcija postoji tura u kojoj posetioci koračaju njegovim stopama.

„Bolje je živeti na nogama nego umreti na kolenima“, bile su reči predsednika koji je rat vodio iz kolica, dakle ni na nogama ni na kolenima već sedeći – Frenklina Ruzvelta. Ovaj natpis se može pročitati na spomeniku posvećenom Amerikancima palim u raznim ratovima.

Nekoliko stotina imena ne mogu da mnogo da dočaraju, čak ni likove tolikih dečaka i muškaraca koji izgubiše živote. Uz napor razaznajem koji su sve ratovi u pitanju, ali veću pažnju privlači bogata fontana i stubić posvećen miru na kojem je na desetak jezika, uključujući i ruski, ispisana rečenica „Neka mir zacari svetom”.

Ratni spomenici mirišu na krv i nepravdu, čak i kad su ih podigli pravednici za pravednike, jer nema rata i krvoprolića koje je drago nebesima. Da li je igde ikada bilo koja strana do kraja ostala čista?

Park je prepun palmi i sunca, more se plavi u blizini, priziva da se njime zapliva ili zaplovi. Nekoliko banjan drveta (bengalskih smokvi) donetih iz Indije, raširila su svoja ogromna stabla kao da su se protegla zarad sunčanja na obali i zakrilila deo parka. 

I bolnica kao turistička atrakcija

Stakleno-betonski centar Majima je gradsko jezgro sa jednom od najvećih koncentracija banki na svetu, a grad je po bogatstvu treći u Americi. Bogatstvo je izgradilo i najveću bolnicu u SAD sa više od 1.500 kreveta, koja je takođe postala turistička atrakcija.

Čak četiri miliona turista pohrli svake godine da se divi čudesima ovog grada, ali i da se obeznani od đuskanja. Noću su čitavi delovi Majamija pretvoreni u gigantski noćni klub koji se iz uskih tamnih prostora preliva na trotare. Zar onda treba da nas čudi što je grad takođe pun prevaranata?

Kada sam već napustio Majami, ovaj grad je odlučio da me ne pusti na miru. Rentakar agencija je prijavila nepostojeća oštećenja na automobilu i traži astronomsku naknadu, iako sam platio puno osiguranje. Nije prvi put da nailazim na prevarante u rentakar agencijama, ali izgleda da su Amerikanci najbolji u mnogo čemu, pa i u prevarama. Gorko sunce Majamija bilo je za mene, barem ovaj put. 

Pa ipak, znam, vratiću se u Majami da ostvarim još poneki san, da posetim prijatelje i izvanredne muzeje, da napišem još poneki tekst i da se i ja sa bakama i dekama otisnem put najlepših plaža planete.