Planinski kristali u umetnosti i lepom kiču

Hotel „Jugoslavija“ na Zemunskom keju je istorija, ali ono najsjajnije iz njega nastavlja da živi. To je luster od 14 tona, dimenzija 30 sa pet metara, napravljen od 40.000 Svarovski kristala brušenih, pre dobrih šezdeset godina, u industrijskim postrojenjima firme u Vatensu i Švacu pored Insbruka.

Tako barem glasi poslednja informacija iz Milenijuma/Danube Riverside i međunarodnog lanca hotela "Marriott" od decembra prošle godine. Brutalističko telo odlazi u šut, ali kristalni neksus ostaje. Ako se neko pitao kako funkcioniše presađivanje organa kod neživih objekata, arhitektura je najbolji primera. U antici se to zvalo "spoils of war“ ili ratna otimačina, posle reciklaža kao razumna štednja, onda upcycling kao otmena. Ovde je to estetski transfer, prenos kristalnog srca u novog domaćina.

Misterija tog jedinstvenog kristalnog objekta nije nestala. Arhiv Svarovskog iz Vatensa nema sačuvane podatke o lusteru iz Hotela „Jugoslavija“. Kada su kristali naručeni, kako transportovani, kako je tekla montaža, da li je dizajner sedeo u jugoslovenskom arhitektonskom timu, da li je Svarovski sudelovao u kreativnom delu ili samo isporučivao kamenje kao Ikea daske, to se pre može saznati u Beogradu nego u Vatensu.

Rafael Lozano-Hemer: Voronojev dijagram

Primedba o kristalima kao pulsirajućem srcu je više od metafore. Planinski kristali zaista vibriraju. Naravno ne kad su deo prstena ili ogrlice, ali u prirodnom bloku velike kubaže talasi se osete. Pod uslovom da se ne očekuju vibracije u snazi borer-mašine za asfalt.

Jedna takva džinovska, neobrađena kvarcna stena, iskopana na Madagaskaru, stoji u pdozemnim komorama Muzeja u Vatensu. Na ekranu se vidi "La Primadonna Assoluta“ Džesi Norman kako peva ariju Daj mi ruku, Belinda, noć me pokriva iz opere Didona i Enej. Ispod ekrana pulsira kvarcna stena kad se na nju položi ruka. Kad joj se da ruka, kao što moli nesrećna Didona u operi Henrija Persela.

Dva tunela dalje, na mestu gde se sreću brušeni kristali sa energijom prirodne kvarcne stene, izložena je instalacija meksičkog umetnika Rafaela Lozano-Hemera (Meksiko Siti, 1967). Naslov je Voronojev dijagram.

Muzej Svarovskog vijuga na nekoliko podzemnoh nivoa, uređen kao sistem povezanih tunela i komora. Od njegovog otvaranja 1995. sistematski se dodaju nove. U trideset godina uređeno je 15 komora, u proseku svake druge godine po jedna.

Ove godine su otvorene čak dve, obe po Rafaelovom dizajnu. U jednoj, vizuelno skromnijoj, kristali „šapuću“. Druga, spomenuta Voronojeva komora je praznik za sva čula, vrhunski primerak imerzivne umetnosti i aktuelni izložbeni fokus. Posetioci najpre na videu prate postupak u kome je kristalni blok od jednog kubnog metra doveden do eksplozije. Odatle se ulazi u špilju 18 sa 13 metara, s čije naizgled beskrajne tavanice visi 7.000 kristala nastalih u eksploziji. Oni pojedinačno reflektuju svetlost u otkucajima ljudskog srca.

Instalacija je tehnički kompleksna, ali u poruci jednostavna. Ona je carpe diem i memento mori u jednom, istovremeno poziva na slavlje života i mirenje sa prolaznosti. To je simulacija momenta neposredno posle Velikog svemirskog praska, kada se iz oblaka rasprsnute materije rađa život. Kako posetioci prolaze pored senzora, tako senzori preuzimaju ritam individualnog srca. Svako je i sam, i deo kolektiva, za jedan svemirski trenutak.

Umetnik za instalaciju koristi dijagram Georgija Voronoja, ruskog matematičara iz doba carstva. Pažnja, ukrajinski izvori navode Voronoja kao ukrajinskog naučnika, pa taj podatak treba uzeti s rezervom. Ono što je međutim sigurno je da Voronojev dijagram pripada čitavom čovečanstvu.

Rafael Lozano-Hemer je studirao fizičku hemiju u Montrealu i obično koristi prirodne procese za okvir svojih monumentalnih imerzivnih dela. U ovom slučaju to je metafizička igra geometrijskih ravni. Pojednostavljeno, izvori svetlosti su rasporedjeni na jednoj ravni, dok osvetljene površine, u ovom slučaju brušene kristalne fasete, stoje pod različitim uglovima prema njoj.

Dalja intepretacija Rafaelove instalacije bi svetlosnu ravan identifikovala kao božju ravan, a nepravilne kristalne fasete kao individualne egzistencije ispod nje. Puls Voronoj emituje muziku sfera upakovanu u umetnost, matematiku, fiziku i religiju.

Ako posetite Kristalne svetove u Vatensu u januaru ili februaru kad je malo ljudi, kristalni svemir će dugo otkucavati ritmom vašeg srca. Kad je gužva, leti ili u ranu jesen, to je jedva desetak sekundi po srcu.

Jajoi Kusama: Ispod „Lustera boli“

Mega-luster u bivšem Hotelu „Jugoslavija“ je objekat ponosa. Nije neophodno biti jugo-nostalgičan da se u medijima ponavlja kako se u Beogradu nalazi „najveći luster na svetu“. Nekad najveći, svejedno. Za poređenje, Beč se i dalje internacionalno hvali lusterom u gradskoj većnici, a pri tome je on samo „lusterčić“, tri tone teška imitacija gotike. Veličina je bitna, ne samo kod lustera.

Za razliku od tog lustera ponosa, u jednoj od komora Kristalnih svetova u Vatensu se od 2016 nalazi Luster bola. Ili tuge, zavisi kako se prevede originalni naziv instalacije Chandelier of Grief.

Po smislu bi bilo najbliže tužbalici za nekim, pogotovo kad se uzme u obzir da je autorka instalacije Jajoi Kusama (Nagano, 1929), verovatno najpopularnija i najskuplja ženska umetnica na svetu. Ona stvara u mešavini stilova, uzima inspiraciju iz feminizma, minimalizma, nadrealizma, konceptualizma i američkog apstraktnog ekspresionizma. Iz ovog poslednjeg je preuzela jarke boje, a iz sebe repeticiju odredjenih motiva, kao obojenih tačkica, veselih bundeva i infinity motiva, soba optički proširenih na beskrajno.

Pri tome je Kusama sve samo ne vesela. Zbog porodičnog iskustva u odrastanju, militaristički strogog čak i za japanske prilike, zbog dugih i teških početaka, Kusama je obolela od depresije. Od kraja sedamdesetih ona dobrovoljno živi u mentalnoj instituciji otvorenog tipa u Tokiju. Za nju otvorenog tipa. Atelje je iznajmila tako da je blizu bolnice. Kusama i dalje nadgleda svoje izložbe, jednako je cenjena od teoretičara umetnosti, kolekcionara i aukcijskih kuća. Reklo bi se da ona funkcioniše, ali kad završi dnevni rad u ateljeu, vraća se „kući“ u bolnicu, na mentalno odeljenje.

Odatle Luster bola za muzej Svarovski u Tirolu. To je još jedna infinity-instalacija koja umnožavanjem refleksa ogledala, svetla i teških kristalnih lustera kreira beskraj kao prostor tuge. Njene tuge. Dobro raspoloženi posetilac će u toj komori samo osetiti vrtoglavicu i laganu mučninu jer mu je blokiran osećaj ravnoteže. Bol i tugu samo ako ih je doneo sa sobom.

Još jedna bitna formalna stvar odvaja luster ponosa iz Beograda i tuge iz Vatensa. Oba su izašla iz radionica Svarovskog, ali onaj iz Beograda je modernistički, kao i zgrada nekadašnjeg hotela, više kristalni tepih na plafonu nego luster. Kusamin u Vatensu je „chandelier“, viseći kristalni luster koji vuče ka zemlji, mentalno pritiska i gnječi.

Bajke o kristalu i ledu: Andre Heler, Džejms Taler, Li Bul

Koncept za muzej-galeriju Kristalnih svetova je osmislio Andre Heler (Beč, 1947), austrijski multimedijski umetniki. Objekat je podignut oko naracije o planinskom divu koji je krenuo na put sa vrećom blaga i onda zastao u Vatensu omađijan sjajem kristala i leda. Tu se zavukao u podzemne špilje gde i sad bdije iznad svog blaga.

Tradicija na koju se Heler poziva su takozvani kabineti kurioziteta, koje su na svojim dvorovima uredjivali renesansni vladari. Kabineti su mešali skupoceno i retko, autentično i falsifikovano, školjke dalekih mora i rog jednoroga. Po smislu i nameri, to je muzej Svarovskog u Tirolu, renesansni kabinet kurioziteta i tirolski diznilend.

Neke sobe to zaista jesu, lep, skup, estetski i tehnički superioran kič. Na primer estradna soba Art of Performance. Ili instalacija indijskog modnog dizajnera Maniša Arore Ready to Love, koja asocira na habitat golubova pod halucinogenima, ili zid s urnama na groblju u Las Vegasu.

Ali dobar deo instalacija je zaista vođen ambicijama za stvaranje intelektualno i emotivno zahtevne umetnosti. Da je ona pri tome imerzivna i izaziva vrtoglavicu, to dolazi od materijala i dimenzija u kojima se javlja.

Heler se više puta vraćao da unapredi dizajn. Jedan od dodataka je Kristalna kupola od 600 ogledala, koja kod posetioca stvara osećaj da se nalazi u unutrašnjosti kristala. Da li je to umetnost, meditacija ili halucinogena pečurka, o tome se može razgovarati. Najbliže istini, to je fizika, jer dizajn direktno citira geodetsku kupolu američkog arhitekte Bakminstera Fulera (1895 – 1983).

Instalacija Umbra/Senka Džejmsa Tarela (Los Andjeles, 1943) tretira veštačku i prirodnu svetlost kao materijale opipljivih karakteristika. Tarelov „mesi“ svetlost kao što se mesi testo za hleb, to je njegov znak prepoznavanja u svetu umetnosti. „Senka“ je najjednostavnija, najminimalnija instalacija u Vatensu. To je običan ovetljeni zid koji se pretapa sa nepostojećom dubinom. Direktna inspiracija: Mazačov pronalazak perspektive kao momenat kad je rođena renesansa.

Južnokorejska umetnica Li Bul (Seul, 1964) autorka je prostornog konstrukta Into the Lattice Sun, Sunca iza rastera/rešetke. Naslov vara, sunca nema. Ima bele svetlosti koja imitira svitanje i suton, tako što nepravilnim kristalnim agregatima daje privid gradova-duhova, vilinskih naselja i ledenih kula.

Mimetički kvaliteti čistog transparentnog kvarca su praktično beskrajni. On može biti sve, a da svejedno ostane običan kamenčić. Premda, nazvati planinski kristal običnim peskom , to je isto kao nazvati dijamant običnim ugljem.

Kvarc i dijamant su braća po sjaju. Razlike su poznate – jedan je silicium dioksid, drugi čisti karbon. Tvrdoća nije ista, indeks prelamanja svetlosti je kod dijamanta daleko veći (2,4 prema 1,5). Ali na kraju ne odlučuju optički efekti, već odakle svetlost dolazi. Sa koje ravni, kao kod instalacije po Voronojevom dijagramu.

A tu onda kreće bajka o planinskom kristalu, raspreda se čarolija svetlucavog kamenja u kome žive natprirodna bića. Svarovski je pre ravno 130 godina direktno ušao u tu čaroliju. Ušao je tehnički, industrijski, finansijski, marketinški i estradno. Sada i umetnički, u skladu sa globalnim trendom ka imerzivnoj umetnosti.

Tek kad posetilac završi s obilaskom muzeja, shvati da je poslednji kabinet kurioziteta robna kuća. Ali onda je već kasno za trezvenost.