Potraga za Hiperborejom – neodoljiva privlačnost predela Islanda

Više prijatelja i poznanika koji su povodom početka braka organizovali svadbeno putovanje odlučivali su se za tople krajeve gde bi se na plaži opustili od stresne svadbe.

Zato sam sa suprugom godinu dana birao između Mauricijusa, Maldiva, Tenerifa, Zanzibara, Sejšela i Madeire, ali se na kraju nismo dogovorili.

Umesto svih egzotičnih destinacija, godinu dana kasnije, izabrali smo najhladniju.

Sinula je ideja o Islandu.

Priprema za Ledeno ostrvo

Island mi je do tada bio najpoznatiji zbog Evropskog fudbalskog prvenstva 2016. kada sam slavio pobedu Islanđana protiv Engleza (2:1).

Do polaska na Island spremao sam se za putovanje čitajući objave dragog kolege koji je više puta obišao Ledenu zemlju, gledajući snimke koji su napravili Entoni Bordejn i Slobodan Mićić u svojim putopisima.

Reportaže Miloša Crnjanskog naročito su podstakle uzbuđenje za otkrivanjem Islanda i sopstvenom potragom za Hiperborejom, tom mitskom zemljom.

Shvatio sam da su priroda i njeni fenomeni razlog zašto se posećuje ova ostrvska zemlja vulkanskog tla koja je iz okeana izronila između dve tektonske ploče.

I mada nije tako naporno putovati po Ledenoj zemlji, dok te drugi voze, naprosto se čovek umori od gledanja lepote i želje da sve uhvati objektivom kamere.

Svugde je kao nekakav sukob toplog i hladnog, isti horizont hvata i vulkan i glečer.

Putovanje na Island u potrazi za tim prizorima u najkraćem obliku ovako izgleda – šetnja pored grandioznih vodopada koji se sa planina spuštaju na crnu vulkansku zemlju jeste doživljaj kao da se hoda zemljom epske fantastike koja je inspirisala maštu i Tolkina (Gospodar prstenova) i Džordža Martina (Igra prestola).

Gledanje ka moćnim beličastoplavim glečerima dok se ispraća grupa turista koja se, kao nekakva polarna ekspedicija, uhvatila ukoštac sa ledenom planinom kako bi je osvojila.

Vožnja po prostranstvima Islanda dok na pojedinim mestima kao ničim izazvana, a u stvari zbog bogate geotermalne aktivnosti, iz zemlje izbija para. Čini se kao da nekakav zmaj drema ispod površine tla.

Opremljeni dugačkim gaćama, debelim trenerkama i pantalonama, jer, iako je temperatura tada bila oko jedan stepen, subjektivni osećaj na Islandu je da je znatno hladnije.

Neke Islanđane sam pitao za Hiperboreju, ali nisu znali gde je.

Međutim, čini se da kod Islanđana ipak nije sve tako ekstremno. Lokalci su znatno bolje naviknuti na uslove života. Turisti se prepoznaju jer su znatno toplije obučeni od lokalaca.

Nemogućnost fotografisanja Islanda

Dvaput sam se uverio da fotografije ne mogu da dočaraju pejzaže Islanda kakvi se hvataju okom.

Auroru borealis, poznatu i kao polarna svetlost, moguće je uloviti na Islandu. Ipak, treba znati da fotografija hvata obrise polarne svetlosti mnogo intenzivnije od ljudskog oka.

Imao sam sreću da se uslovi poklope dva puta – da atmosferske prilike zračenja budu intenzivne, ali i da nebo bude vedro.

Prvi put je delovala tako blago i sivo da sam se razočarao. Srećom, nekoliko dana kasnije se znatno bolje videla. Jarkozelena svetlost obojila je noć nad Rejkjavikom.

Čuo sam mnoge ljude koji su nekada rekli da će tek kada budu videli severnu svetlost moći da umru. I stvarno je doživljaj neverovatan, jer ta svetlosna zavesa, aurora borealis, kao da igra samo za one koji gledaju, što je vrlo romantično iskustvo.

S druge strane, fotografija može samo približno da dočara kako moćno padaju gorostasni vodopadi Islanda, jer svaka fotografija kao da ih umanjuje.

Gulfos ili Zlatni vodopad, jedan od simbola zemlje, znatno je veći uživo nego na fotografiji koja kao da ga sabije u okvire.

Taj medij naravno ne može ni da dočara huk koji se čuje iz ponora, dok hladnoća koja se oseća u blizini vodopada doprinosi silini.

Gurmanluci Islanda

Na Islandu se nalazi najveća kolonija ptica pafina, koje su ujedno i gurmanski specijalitet, kao i meso kita.

Istovremeno je lov na pafine i kitove i jedno od najvećih političkih pitanja države jer se ne gleda svuda blagonaklono na tu tradicionalnu praksu.

Pratio sam šta je na Islandu probala kulinarska legenda Entoni Bordejn. Svetski poznati šef je jeo fermentisanu ajkulu, poznati hotdog od ovčetine, junetine i svinjetine, pio domaće pivo, a za njim sam i ja.

Gurmanski specijalitet na Islandu je svakako ovčija glava.

Treba napomenuti i da se Islanđani trude da što manje robe uvoze, zato je riba najčešće na meniju.

Iznenađenje je bio i bledocrveni paradajz na koji su Islanđani vrlo ponosni jer je proizveden u njihovim staklenicima. Svako ko je jeo mediteranski neće uvideti vrednost islandskog.

Osvajanje Islanda, po četvrti put

Priroda je do te mere raznovrsna i sadržajna da je novosadski univerzitetski profesor Stefan Janjić početkom novembra ponovo leteo na Island – to mu je četvrti put na ovom ostrvu između Severnog ledenog i Atlatskog okeana.

Pre odlaska smo delili utiske.

Složili smo se da je potrebno na miru obilaziti ostrvo i ne juriti za fotografijom.

Uverio me je i da je bila greška što nismo iznajmili automobil kojim bismo bez vremenske ograničenosti obilazili zemlju.

Priča mi kako je na jednom od letova za Island gledao erupciju vulkana, da mu je prilikom obilaska severoistoka ostrva automobil proklizao i točak visio iznad provalije i da je ronio između američke i evroazijske tektonske ploče gde tokom cele godine temperatura iznosi dva stepena Celzijusa.

Nada se da će u narednom putovanju stići da vidi kitove koji se nalaze blizu ostrva.

„Mogao bih da sedim tri sata i gledam u moćni vodopad”, priča Stefan.

Išao je i na druga mesta severa pa je tako video Svalbard, kao što je Crnjanski video Špicbergen, a stigao je i do najsevernijeg grada na planeti Zemlji.

Objašnjava mi kakavi ekstremni vremenski uslovi vladaju na Svalbardu.

„Video sam kako baterija telefona naglo pada jer ne može da izdrži hladnoću”, priča o pustolovinama.

„Zanima me da vidim gde sve žive ljudi i u koliko brutalnim uslovima”, objašnjava razloge toliko učestalih poseta.

Čini mi se ipak da moj prijatelj, kao i Crnjanski, traži na severu mitsku zemlju Hiperboreju.

„Jan Majen i moj Srem”

Jedino egzotičnije zvuči istraživanje Islanda i drugih nordijskih mesta tridesetih godina 20. veka kada je Miloš Crnjanski diplomatski posećivao severne zemlje.

Iz Zemlje vatre i leda je slao članke za predratno Vreme, a iskustva iz nordijskih zemalja kasnije iskoristio i za pisanje dela Kod Hiperborejaca (1966).

U romanu je često karakterima govorio svoje priče o severnim predelima. Čitajući, pokušao sam da zapazim ono što i veliki pisac gotovo sto godina ranije.

Naročito mi je ostao urezan jedan razgovor koji Crnjanski u knjizi vodi sa mladom Italijankom. Govori joj kako na Islandu nema cveća. I stvarno, gde god sam bio na Islandu nije bilo cveća. Samo neke leje u kojima sve cveće izgleda kao različite vrste kupusa.

Pisao je Crnjanski i o islandskim konjima, koliko košta hleb na hladnom ostrvu (ražani je omiljen Islanđanima), o avanturistima u severnim zemljama i istraživačima nordijskih predela...

Članke o Tuli, kako su stari Grci nazivali najseverniju zemlju, arhivirala je Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković.

Hiperboreja, koju je Crnjanski pozajmio starih Grka i Rimljana radi ilustracije i metafore severnih zemalja o kojim piše, mitsko je mesto u kojem zimuje Apolon, bog Sunca, gde je uvek leto i žive džinovi.

Hiperborejci su bili narod koji nije znao za ratove i koji je živeo srećno u izobilju, poštenju i mudrosti.

Čini mi se da je Crnjanski pronašao Hiperboreju, svoju utopiju, tek u sećanju na Island, Norvešku, Dansku, Špicbergen, Jan Majen i druge nordijske zemlje.

Treba se vratiti na Island, a posetiti i druge severne zemlje. Naći Hiperboreju.