Dok stubovi u pesku pridržavaju nebo – ko je srušio sudansko pravoslavno carstvo, islam ili pustinja

Crkva granitnih stubova nazvana je po šesnaest stubova malo viših od pet metara, koji su nekada bili centralni deo svetinje. Na njihovim vrhovima tada su stajali izrezbareni kapiteli.

Većina stubova je ponovo uspravljena, ali nema tu ni krova ni poda: stubovi zariveni u pesak pridržavaju nebo. Ne dočaravaju staru slavu, već moć prirode, neumoljivu pustinju koja sve guta. Upali smo u peščanu čeljust, i crkva i ja. Sunce prži kao da bi da me odavde otera.

Dugačka stabla za tavanicu nisu iz Sudana

Niz kapitela je spušten i postavljen u ravni očiju uz novi zid.

Na svim stranama svake glave stuba uklesani su ukrašeni krstovi, slični onima koje sam viđao u srednjovekovnim srpskim manastirima.

Makarije priča da je to bila Saborna crkva, sedište vladika. Osnova je u obliku krsta, zidovi su od pečene cigle, ojačani horizontalnim drvenim gredama i poprečnim vezicama na uglovima. Izgrađena je u 7. veku. Kasnije su dodati stubovi od crvene cigle da pridrže ravan drveni krov.

„Arheolozi se čude gde su naši preci pronašli tako dugačka i glomazna stabla za tavanicu. U ovom delu Sudana svakako nisu“, kazuje mi Makarije, jedan od poslednjih potomaka sudanskih pravoslavaca kojeg sam jedva pronašao zahvaljujući dobrim kontaktima u Kartumu.

Olovka i papir trpe vrućinu, telefon ne

Još na početku druženja zamolio sam ga da mi dozvoli da ga snimim, jer mi je teško da u ovim uslovima sve to beležim. Ali na ovoj vrućini telefon se pregrejava. Toliko je vreo da ne mogu da ga držim u rukama, pa sam ga obuhvatio nekim krpama. Srećom, poneo sam staru dobru olovku i papir. Ako ne znam šta posmatram, uzalud sam dolazio.

Dok šetamo po temeljima nekadašnjeg grada, Makarije mi priča kako su kuće običnih ljudi bile građene od nepečenih blatnih cigli. Naselje je bilo veliko, rezidencijalni deo se prostirao na trideset pet hektara.

„U jednom trenutku Kraljevstvo Dongola kontrolisalo je ogromno prostranstvo od milion kvadratnih kilometara! To je kao Španija i Francuska zajedno. Bila je to jedna od najvećih država srednjeg veka… Kolika je tvoja zemlja?“, upita Makarije.

Kad sam mu rekao, zamislio se, izračunao: Dongola je bila kao jedanaest teritorija Srbije.

Po površini, bogatstvu i uticaju, Dongola bi se mirne duše mogla nazvati pravoslavnim carstvom, i ja sam je tako doživeo.

Crkva Svetog arhangela Rafaila

Ulazimo u Crkvu Svetog arhangela Rafaila, poznatog iscelitelja ljudi i životinja, zaštitnika putnika.

„Sagrađena je pre hiljadu sto godina, u 9. veku. Da bi je oslikali, naši kraljevi su doneli crveno olovo iz Španije, a ultramarin boja je od kamena lapis lazuli, koji je stigao iz dalekog Avganistana. Oltar je od materijala iz drevnog kušitsko-egipatskog hrama“, objašnjava mi Makarije.

Obiđosmo kuće, crkve, tvrđavu, manastire, grobnice, palate, zgrade državne administracije… Sve je u ruševinama, vide se samo temelji i poneki stub, a Makarije kao da hoda po netaknutom gradu, kao da vidi sva zdanja u punoj lepoti, pa sa ponosom ističe: ovo je podigao kralj Georgije Prvi, a ovo kralj Zaharije…

Prenosi na mene osećaj značaja i veličine, iako se pred nama jedva naziru temelji. A osećam i toplinu, sama imena ukazuju na bliskost sa ostatkom pravoslavnog sveta.

Samo pukim slučajem, ili možda Božjom voljom, u Sudanu je posle slavnih dana nestalo pravoslavlje. Samo pukim slučajem, ili možda Božjom voljom, kod nas nije.

U Sudanu su žene bile mecene fresaka

„Najbolje očuvane freske su u Manastiru Svete Trojice. Evropljane iznenađuje to što su žene bile mecene fresaka, što se vidi iz natpisa na dnu“, kaže.

U manastiru, Poljaci vrše arheološka iskopavanja, pa nismo mogli da u njega uđemo. Ali zato Makarije iz dubokog džepa duge bele haljine vadi crni novčanik. Primetih da mu je iznad šake tetoviran krst. Uzima ikonu na kojoj je prikazana najslavnija dongolska freska, koja se upravo nalazi u ovoj svetinji, nastala kada je zenit kraljevstva već prošao: igra crnaca pred Bogorodicom i Isusom.

Na jednom mestu, u slavu Bogorodice, okupljeni su hrišćani i arabizovani Nubijci: sa jedne strane, narod je obučen u jednodelnu odeću koja se omotava oko tela, sa maskama ukrašenim školjkama, a nešto dalje su u dugim pantalonama, suknjama i šalovima, sa turbanima na glavama. Zajedno plešu i mole se da kraljeva sestra dobije naslednike, kako stoji u natpisu.

„U staroj Dongoli bilo je veštih kovača, majstora koji su izrađivali kvalitetne predmete od kože, metala i palminih niti“, dočarava mi Makarije još malo svakodnevni život srednjovekovne Dongole, dok nas vetar sve jače zasipa peščanim zrncima.

„Velikaši, proklete im duše...“

Stopiramo pored asfaltnog puta, u nadi da će neko proći u narednih nekoliko sati i smilovati se na nas, premda je saobraćaj vrlo oskudan...

Spustismo se u pesak u turski sed, a torbu postavismo posred puta, ako slučajno zaspimo, da skrenemo pažnju vozilu koje naiđe.

„Kada i kako je pravoslavno kraljevstvo uništeno?“, pitam.

„Velikaši, proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo!“

Ne, nije rekao tim rečima, ali jeste baš to rekao:

„Možda su propasti doprinele velike suše i teška klima, ali krajem 13. veka započinju neprekidne borbe za presto. Nastaje više nezavisnih kneževina, a velikaši često pozivaju muslimane sa severa da im pomognu u borbi protiv hrišćanskih rivala. Treći dongolski boj 1276. neslavno će se završiti po hrišćane. Prvi muslimanski kralj biće krunisan 1323. godine, a prestoni dvor će postati džamija. Ubrzo će biti svrgnut, ali freske su već bile prekrivene malterom, postavljena je ploča sa veličanjem Alaha koja tu još uvek stoji, a put muslimanima biće zauvek otvoren. Inače, naš prestoni dvor, to je sad najstarija sačuvana džamija u Sudanu, s tim što se od 1969. godine ne koristi u verske svrhe“, ispričao mi je Makarije u dahu.

Arapi će nekoliko puta napadati Dongolu, hrišćani će je oslobađati, da bi se borbe okončale tako što je hrišćanska kraljevska porodica pobegla u mesto Dav (danas Džebel Ada) i osnovala novo, maleno kraljevstvo, koje će potrajati još najmanje stotinu godina, a možda, po mišljenju istoričara, čak i sve do 16. veka…

Evlija Čelebija – od Beograda do Dongole

Krajem 17. veka jedan duhom nemirni slatkorečivi Turčin kreće na put oko sveta. Više puta će posećivati Beograd i ostaviti detaljne opise srpskih krajeva. Za srpsku prestonicu napisao je da je „raj na zemlji“ sa „dvesta sedamdeset džamija“.

Bio je to Evlija Čelebija (1611–1682), najveći putnik otomanskog doba, koji je četrdeset godina proveo tabanajući svetom. Pre i posle Beograda stigao je i u pokorenu, muslimansku Dongolu. U putopisima opisuje veliku kuću upravnika, te kako grad ima „šeststo pedeset kuća u tvrđavi, a tri hiljade izvan nje“, i da „privlači hiljadu trgovaca“.

Dongolu nisu uništili muslimani. To je učinila – pustinja. Karavanski putevi su promenili svoj tok, a peščane dine su počele da nastanjuju grad. Obradiva zemlja kraj Nila se suzila, gotovo nestala. Bilo je teško doći do pijaće vode. Poslednji stanovnici su Dongolu zauvek napustili pre nešto više od dvesta godina.

Još uvek postoje urušene kuće iz tog doba, u kojima je ostavljen sav nameštaj: meštani ga nisu poneli sa sobom, jer su verovali da bi im to donelo nesreću u novim domovima.

Sada grad nekoliko meseci godišnje nastanjuju jedino poljski arheolozi, koji ovde vrše iskopavanja od davne 1969. godine.

Lubeničice u pustinji – vino Sodome

Na moje zaprepašćenje, ugledah kako iz peska izranja tanka suvkasta zelena mreža nalik vinovoj lozi. Kao biseri na đerdanu po njoj vise maleni žuti plodovi sa zelenkastim uzdužnim linijama. Kako li opstaje u pustinji?

„Šta je ovo? Da li je jestivo?“, upitah

„Lubenica.“

„Mora da se šališ“, rekoh, ubravši nekoliko malenih čvrstih plodova. Tri-četiri staju u ruku, veličine su ogromnog oraha ili malene jabuke.

„Zar ne znaš da lubenica nije uvek bila velika? Nastala je od ove biljke, koja ima puno naziva: kisela jabuka, kiseli krastavac, vino Sodome, divlja tikva. Stari Egipćani su ukrštali najkrupnije i najslađe plodove i posle hiljadu-dve godina stvorili lubenicu koju znaš. A ovo je njena čukun-čukun-čukun-čukun… čukunbaba.“

„E da sam juče umro, to ne bih znao!“, izgovorih uzrečicu moje bake. „Pa još je i kisela?“

„Kisela, i još kako! Jedu se samo koštice, i to prokuvane. Koristimo je za lečenje bolesti kože kod kamila. Od nje pravimo supu, sapune, puder, lekovite masti i zavoje. Odlična je protiv uboda insekata, naberi desetak komada, pa da se mažemo večeras…“

Zagledah se u jednu, stvarno liči na pravu, mada je veličine teniske loptice. Tako sam završio sa desetak „lubenica“ u džepovima! To se ne događa svaki dan.

Kasnije sam u enciklopediji proverio: mi smo naišli na plod latinskog naziva citrullus colocynthis. Nisu baš svi naučnici uvereni da je ova biljka direktan predak lubenice, ali je svakako pustinjski plod iz istog roda, prirodni laksativ i diuretik.

Dremež u pustinji pred povratak

Kada je okončao priču, Makarije se iz turskog seda izvrnuo na pesak sa namerom da malo odspava. Sunce nas prži, ali mi smo se sa tim pomirili, čak se jedan drugom i ne žalimo, samo povremeno uzdišemo i stenjemo u prirodnoj furuni.

Kada bi ovde čovek preminuo, telo bi mu našli reš pečeno. Da li će iko danas proći ovuda? Da nije pametnije skloniti se pod kube, pa čekati predvečerje ili jutro? Niko ne putuje po najgoroj vrućini…

Nije prošlo ni pet minuta kako je Makarije rešio da zadrema, a mene zabrinule misli, kad se začu zvuk automobila. Bio je to isti onaj vozač koji nas je ovamo i dovezao.

„Otišao sam u svoje selo, obavio šta imam, i odlučio da se danas vratim u Novu Dongolu, iako sam planirao da to učinim sutra. Plašio sam se da niko drugi ovuda neće proći, pa da me ne čekate do ujutru…“

Po ko zna koji put podvlačim u svom notesu: u Sudanu se na dobrotu ljudi uvek može računati.