Albanski grad Permet – savršen izbor za ljubitelje istorije, prirode, avanture i dobrog zalogaja

Permet je gradić na jugoistoku Albanije u kome je 24. maja 1944. godine održan Kongres albanksih komunističkih lidera po uzoru na Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije. Tada je formirana prva privremena komunistička vlada Albanije, a grad i danas u malenom muzeju ponosno čuva uspomenu na taj dan.

Sama zgrada i prostorije u njoj iste su kao onog dana kada je održan sastanak, i sve izgleda kao da sastanak upravo treba da počne. Klupe raspoređene jedna do druge, zastava okačena na istom mestu, a po zidovima i dalje stoje onda ispisane parole „Smrt fašizmu, sloboda narodu!”. Oružje koje je korišćeno tokom rata, dosijeji i fotografije pogubljenih partizana i onih koji su život dali za oslobođenje deo su stalne postavke.

„Nije ni čudo što su se u to vreme partizani okupili upravo na ovom mestu”, rekla mi je Aljbana dok je radoznalo razgledala muzejske eksponate šetajući uzbuđeno od jednog do drugog. „Vidiš kakav je ovo predeo? Patizanima je bilo zgodno da se odavde suprostave okupatoru. Bili su okruženi planinama koje su im pružale skloništa.”

U muzeju se osećao ustajali vazduh i patina prohujalog vremena, a Aljbana kao da je žurila da mi što više ispriča o borbi albanskih komunista sa okupatorom. U jednom momentu okrenula se prema meni i rekla: „Znaš ljudi iz ovog malenog, tako tihog gradića, najpošteniji su Albanci. U vreme piramidalnog kolapsa zemlje 1997. godine, kada ništa nije fukcionisalo i kada niko u zemlji nije plaćao komunalije ovde su svi plaćali. U gradu koji je poznat i kao grad cveća nikada nije bila razbojnišatva”, pričala mi je Aljbana.

Permet je obgrljen vencem tri planine, Trebešin, Dimbel i Nemrčke, a kroz njega protiče reka Vjosa nedavno proglašena za Nacionalni park prirode. Zbog obilja kojim ga je priroda darovala u poslednjih nekoliko godina sve više privlači oči turista iz sveta kojima ima mnogo toga da ponudi. Prirodne lepote, istoriju, kulturu, tradiciju i izvrsne kulinarske specijalitete.

Aljbana i ja smo smeštaj našle lako, budući da smo grad posetile van sezone. Inače, kako nam je rekao Ledjan Komino zaposlen u turističkoj organizaciji, koji nas je proveo gradom pokazujući nam njegove lepote, od proleća do kasne jeseni u njemu je gotovo nemoguće naći slobodnu sobu.

„Mnogi stanovnici Permeta iako su se poslom odselili u druge gradove Albanije, ili u inostranstvo, ne prodaju stanove, već ih izdaju jer turistička sezone traje takoreći tokom cele godine.” Govorio je egzaltirano, bilo mu je drago što smo iz Srbije, i rekao nam je koliko je oduševljen Soko banjom.

Ledjana smo upoznale u Hotelu „Kaso Ervehe”, čiji je vlasnik Irakli Kaso, povratnik iz Grčke. Radio je tamo duže od tri decenije. Ušteđevinu je uložio je u svoj rodni grad što mu je oduvek bila želja. Kupio je zgradu, spomenik kulture od izuzetnog značaja, u kojoj je nekada bio Etnografski muzej i uz pomoć IPARD fonda, preuredio je u hotel sa lepim sobama, moderno opremljeni kupatilima, izvanrednom kuhinjom i negovanom baštom koja odiše svežim vazduhom i tišinom. Irakli je učinio sve da se osećamo prijatno i dobrodošlo. Razumeo je koliko uživamo da same skuvamo jutarnju domaću kafu. Kako nam je rekao shvata njen značaj i nije želeo da nam remeti celokupni doživljaj, jer Albanci ujutro mahom piju espreso.

Kamena stena

Obilazak grada počele smo posetom najpoznatijoj atrakciji Permeta, svojevrsnom spomeniku kulture i prirode, steni s koje se vidi tok reke Vjose, okolne planine i ceo grad. Visoka je pedesetak metara i u vezi s njom čuva se legenda o nastanku imena grada. Naime, car Premt ne želeći da se preda Osmanlijama skočio je sa stene zajedno sa ćerkom Aleksandrom, i danas grad po njemu nosi ime. Do vrha stene vode stepenice, uz koje se nije bilo lako popeti, ali je to ipak bio pravi izbor za početak našeg obilaska znamenitost gradića.

Na putu do mesta koje je priroda daraovala termalnim vodama, Ledjan nam je pričao o tome šta sve turisti posećuju i kako im protiče boravak u Permetu. Nudi im se rafting rekom Vjosom, planinaranje, uključujući izlete na konjima za ljubitelje jahanja, obilazak nacionalnog parka Hotova Dangeli, na tridesetak kilometara od grada, različiti festivali koji se održavaju tokom leta.

Moju pažnju zaokupilo je još nešto. Prostrane livade sa stadima ovaca i koza. Zaustavili smo se i pozdravili sa Ervinom Tanucijem koji je sa porodicom čuvao stado od 150 koza. Iz razgovora saznajemo da pastire u Albaniji muče iste muke kao i naši stočare u Srbiji. Niska otkupna cena mleka i mesa, i nedovoljna podrška od države.

Benja banje

Krivudavim, ali dobrim putem stigli smo do obale Langarice, reke preko koje je u 18 veku, u vreme Turske okupacije sagrađen kameni most Katiut, još jedna atrakcija Permeta.

I upravo tu su jedinstveni termalni izvori čija je temperatura od 27 do 28 stepeni. Miris sumpora osetile smo čim smo izašle iz automobile koji je za sobom ostavljao oblake prašine.

Ledjan nam je rekao da je područje nacionalnog parka zaštićeno, da u okolini ne sme da se gradi, ali da je nova gradska uprava odlučila, zbog sve većeg broja kupača i turista, da uredi parking. Voda je lekovita kaže, prirodni bazeni oko mosta leče stomak, kožu i kosti. I toga dana sredinom februara bilo je kupača.

Ledjan je predložio da vidimo izvor vode lekovite za srce, i još jedan malo dalje uzvodno čija je voda blagotvorna za nerve i kosti. Srećom imale smo obuću pogodnu da hodamo, uz obalu ili rekom, gazeći naizmenično delove korita sa hladnom ili toplom vodom.

Kanjon Lungarice

Tako pešačeći stigli smo do „Vaska e priftit“ u prevodu „Popove kade“, mlaka prijatna voda koja izvire ispod stene leči kosti. Prirodni bazen dobio je ime po svešteniku koji se u njoj okupao i izlečio. Kažu, bio je pre toga u kolicima. Posle kupanja u toj vodi, ustao je i prhodao samostalno. Lepa priča!

Okupala sam se i ja. Prijatnost tog kupanja ne da se prepričati, ali sa nestrpljenjem čekam dan da ponovo odem do tog mesta, i ostanem, bar neko vreme.

Od tog izvora, za nekoliko minuta hodanja kroz vodu stigli smo do početka kanjona reke Langarice dugačkog pet kilometara. Tu tokom sezone Ledjan započinje avanturu s turistima željnima uzbuđenja. Put kroz kanjon traje tri sata, na nekim mestima je toliko uzak da se jedva prolazi. Okolne stene obilju pećinama u kojima su se nekada skrivali ljudi.

Tradiconalna kuhinja u Antigonei

Nismo bili umorni kada se naša šetnja kroz vodu završila, naprotiv. Požurili smo nazad u grad. Čekao nas je vlasnik Restorana „Antigonea”, poznati kuvar Urim Jače.

U lepom i sa ukusom sređenom ambijentu restorana predstavio nam je nacionalnu kuhinju Permeta. Tanjiri su stizali jedan za drugim, dok smo mi uživali u izvanredno pripremljenim specijalitetima poput bureka sa divljim zeljem, zatim pite sa sirom, supe, pogače karakteristične za taj kraj, punjenih kobasica i jagnjetine.

Urim nam je ispričao da u restoranu poslužuje isključivo biohranu spremljenu od namirnica koje kupuje od meštana iz okolnih sela. Takođe, pridržava se principa "slow food" pokreta. To znači da sami, ili u društvu, u tom restoranu možete sporo i dugo uživati u slasnim zalogajim autentičnog ukusa. Glavni sastojci su sezonske namirnice pripremljene po lokalnoj recepturi. Takva je i pavlaka, neki bi rekli neka vrsta krem sira, koja se priprema i čuva, u jarećoj koži. Isprobali smo je, i verujte na reč, izvrsna je!

Urim je imao mnogo toga da nam kaže o kuhinji Permeta, posebno o raznim vrstama džema, ali i kompota – ja bih rekla slatkog koji zovu „rečel“, a po kome je taj kraj poznat. Isto tako i njegova priča vratila nas je na početak ove moje priče, u ono vreme...

„Danas retko ko neguje tradiciju, sve se polako zaboravlja, zato se moja supruga i ja trudimo da je čuvamo. Svuda preovladavaju restorani brze hrane, ne možete više videti ni konobare kakvi su nekada bili u Albaniji, obučeni u odela, s belom salvetom preko ruke, žene su obavezno imale bele kecelje s karnerima. Gostima su prilazili s poštovanjem, nisu im okretali leđa već su od stola odlazili korakom unazad. Ali toga sada više nema“, sa setom nam je govorio Urim prisećajuči se svojih šklolskih dana u Tirani gde je pohađao ugostiteljsku školu.

O Permetu i njegovoj okolini moglo bi još mnogo toga da se ispriča i napiše, ali to ostavljam za svoju narednu priču o tom kraju. O selima sa slovneskim imenima do kojih je jedino sigurno prevozno sredstvo i danas magrac ili konj, o crkvama u Permetu i okolini, selu Frašeri iz koga potiču čuvena braća Frašeri.

Ukoliko odlučite da posetite albansko primorje, na putu do mora je skretanje za Permet udaljen tridesetak kilometara, verujte nećete zažaliti ako u njemu bar predahnte.