Carska palata i druge priče – u Etiopiji, zemlji sa žigom Hajla Selasija

Poslednji pravoslavni car na planeti, ikona nesvrstanih, borac protiv fašizma i kolonijalizma koji se pobedonosno vratio u svoju zemlju nakon izgnanstva, čovek simbol, Tafari Makonen, poznat je kao car Hajle Selasije (1892–1975).

Njegovo ime je toliko stopljeno sa Etiopijom da veći deo sveta ovu zemlju po njemu prepoznaje. Legendarni prijatelj Josipa Broza Tita i čest gost Beograda bio je popularan u Srbiji još pre Drugog svetskog rata, zbog otpora koji je pružao fašističkoj Italiji.

Ali, prijateljstvo Tita i Selasija je obeležilo ceo jedan istorijski period. Posećivali su se i uvažavali, jedan drugog pomagali. Etiopski studenti, kojima je stipendije odobrila jugoslovenska vlada, mogli su se tih godina videti na ulicama Beograda, ali i još nekih gradova bivše Jugoslavije.

Etiopija je za Tita bila početak jugoslovensko-afričke politike. Tito je Selasiju pomogao izgradnjom prve etiopske luke, Asab, slanjem naših inženjera u ovu afričku zemlju, ali i doktora koji su postajali direktori etiopskih bolnica. Od 1956. godine čitava grupa Jugoslovena zauzima visoke položaje u raznim etiopskim ministarstvima, pre svega industrije, poljoprivrede, trgovine.

Moja tetka je mahala Selasiju u Bulevaru JNA

Već to što simbol komunizma i simbol monarhije postaju veliki prijatelji, dovoljno govori da je, uprkos značajnim razlikama, prijateljstvo u politici moguće. U svojim govorima i Tito i Selasije uvek su izdvajali ono što ih spaja: modernizaciju, borbu za nezavisnost i slobodu, pronalaženje trećeg puta između velikih sila...

Pokušao sam da slušam pojedine govore i nisam bio oduševljen: prebrzo upadaju u propagandu i floskule. Opijum za narodne mase tog vremena, religija svoje vrste, kako su komunisti inače nazivali sve vere - sem svoje.

Moja majka i tetka završile su Osnovnu školu „Filip Filipović“ u Bulevaru JNA, kojim su sprovodili delegacije stranih državnika na putu ka spomeniku Neznanom junaku na Avali. Moja tetka je naročito često učestvovala u dočeku stranih državnika. Izvodili su ih sa časova da stoje pokraj puta i da mašu Titu i gostima – Selasiju, Indiri Gandi, Nehruu, Mendeli...

A prvi posetilac bio je upravo car Hajle Selasije. Tada su naše vlasti ispekle zanat organizacije protokola za tako visoku posetu, i taj se protokol kasnije koristio za sve druge državnike, kao i za Titove posete inostranstvu. Deca duž ulica i razdragano mahanje zastavicama bili su neizostavni deo scenografije tog vremena.

Tako sam, usred ratova, i kada u Beograd nije dolazio niko sem izbeglica, odrastao slušajući priče o posetama ovih velikih ljudi, maštajući da možda jednom i mene tako izvedu da dočekam nekog „cara“ (o, kako to moćno, egzotično, zanimljivo zvuči detetu!), što se, naravno, nije dogodilo.

„Kao da ga sad gledam“, pričala mi je tetka Zorica Vuković Vujović, „crnoput, sa bradicom, ponosit, nasmejan... Mahao nam je, kažu da je i zlatnike bacao narodu, ali ja to nisam videla…"

Kako je Pavle Savić dobio bakšiš od "cara Afrike i Azije"

Penzionisani savetnik iz Muzeja Jugoslavije Momo Cvijović kaže da je Selasije jednom prilikom posetio Vinču, a da tadašnji direktor Pavle Savić nije želeo da obuče smoking, pošto to nije bilo u skladu sa njegovom prirodom. Uz veliko ubeđivanje i njegovo negodovanje, na kraju je ipak pristao.

Kada je car prolazio pored njega i u ruku mu stavio dukat, kolega koji ga je prethodno nagovorio da obuče smoking nije izdržao da se ne našali: „Opa, Pavle, pa ti dobijaš bakšiš!“ Savić je na to spremno odgovorio: „Pa, kad si me obukao kao kelnera.“

Moja tetka se seća da je automobil išao veoma polako, "tako da smo mogli jasno da vidimo i Selasija i Tita, kao i oni nas".

"Nosili smo pionirske marame i zastavice SFRJ, a kasnije i drugih država", priseća se ona.

"Nisam ništa znala o politici, ali smo te ljude dočekivali oduševljeno i bilo mi je veoma žao kada je nastradao. Vidiš nasmejanog i srećnog čoveka, a posle čuješ da je ubijen... Naravno, kao i sva deca, najviše smo se radovali što toga dana nismo imali časove, ali sad je to sve samo lepo sećanje i mnogo mi je žao što odnosi naših zemalja nisu kao nekada...“, priča mi moja tetka Zorica.

Drug car u Belom dvoru

U detinjstvu sam čuo mnoštvo anegdota o Selasijevim boravcima u Srbiji. Ne znam da li su anegdote tačne, ali su zanimljive. Čak su i novine pisale, doduše mnogo decenija posle njegove posete, kako je Selasije odsedao u Belom dvoru i, kao vernik, insistirao da se svaki dan pomoli u crkvi.

Kraj Belog dvora postoji kapela koju su komunisti bili pretvorili u stovarište, pa su, bukvalno preko noći, morali da je osposobljavaju i da je učine prigodnom za careve verske potrebe.

U toj crkvi, komunisti su prethodno pucali na Isusa, što se jasno videlo na oštećenoj fresci.

A druga priča, naročito mi draga, govori o zbunjenosti pravih komunista pred carem: kako da mu se obrate? Titula car bila je neprijatno podsećanje na monarhiju koju su nove jugoslovenske vlasti proterale deceniju ranije, a opet, on jeste car, ali je nekako naš car, naš prijatelj, jedan od nas. I onda se neko dosetio da je najbolje da ga oslovljavaju sa „druže care“.

Prilikom jedne careve posete Beogradu, čak je komandant počasnog bataljona Garde podneo raport: „Druže care, počasni bataljon Garde JNA postrojen je u Vašu čast!“, što smo saznali od Aleksandra Životića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, u dokumentarnom filmu „Bilo jednom u Beogradu – Glas trećeg sveta“, na RTS-u.

Muzej u koji se ide dva puta

Istorija, što državna što porodična, učinila je da prema caru gajim topla osećanja.

Tako sam jedva čekao da posetim njegov dvorac u Adis Abebi, jedinu od nekoliko carevih palata u tom trenutku otvorenu za posetioce.

Ulazim u carev lični toalet, razgledam lavabo, bide, toaletnu šolju, kadu u kojoj se kupao i bračni krevet u kojem je vodio ljubav...

Vidi se da je sve od kvalitetnih materijala; čisto je, ali trošno, a tu je i nekoliko ribarskih kanapa vezanih kao da su u šupi a ne u muzeju, kao i krupna upozorenja turistima da slučajno ne sednu i ne obave posao u tom toaletu, umesto u onom za posetioce...

U kuhinji i dalje stoje tanjiri sa carskim žigovima, a palata je prilično prazna, što nagoveštava da je veliki deo nameštaja i dragocenosti opljačkan. Sobica sa poklonima koje je car primio od drugih vladara i država naročito je skromna, a u njoj se može videti i maketa jednog modernog broda, poklon od Tita.

Upadljive su obične drvene police iz šezdesetih ili sedamdesetih godina, bez i najmanjeg ukrasa, tesane više za mesaru nego za cara, sa mnogo praznog prostora i tek sa ponekim skromnim poklonom: vazom, maketom tenka, aviona, ukrasnim satom...

Bračni krevet jedino dolikuje caru, koji je ovu palatu sagradio još 1930. godine, da mu bude glavna rezidencija. Još uvek stoji rupa od metka u ogledalu, nastala 1960. godine, kada su se članovi carske garde pobunili i umalo došli glave monarhiji dok je car putovao po Brazilu. Čudno je da sledećih četrnaest godina car nije uklonio ovo ogledalo.

Upečatljivo mermerno stepenište sagradili su Italijani, i to tako što su broj stepenika uskladili sa godinama Musolinijeve vladavine. Simbol njihove dominacije Etiopljani nisu porušili, već su, dovitljivo, na taj dugi niz postavili figuru judejskog lava, simbol etiopske monarhije.

On se tako spontano nadvija nad stepeništem, uklapa u njegov stil, da neupućeni posetilac ne bi mogao da zaključi da ta figura zapravo označava pobedu i nadmoć etiopske monarhije nad teškim godinama vladavine fašista.

Prizemlje i veliki deo zgrade pretvoreni su u etnografski muzej, najbolji u Etiopiji i jedan od boljih u celoj Africi.

Umesto da eksponate poređaju po istorijskoj hronologiji, poređali su ih po životnoj: od rođenja do „smrti i posle“, sa posebnim segmentima posvećenim igri, muzičkim instrumentima, punoletstvu, mitovima i bajkama. Zbirka pravoslavnih ikona je naročito bogata, kako kažu vodiči – jedna od najbogatijih na svetu.

Inače, vodiči savetuju turiste da muzej obavezno posete dva puta: kada tek dođu u Etiopiju i pred sam odlazak. Da to bude uvod, ali i zaključak – kada saberu znanje o zemlji i narodu, još jednom sve što su videli stave u, sada već drugačiji, kontekst.

Car Alfa i carica Omega

Prošlost dopire sa zidova: na portretima članova kraljevske porodice svi su uglavnom sa bradom, deluju stasito, snažno i dobroćudno. Desetine retkih, umetnički ukrašenih crkvenih krstova nadovezuju se na zbirku etiopskih poštanskih maraka, koju je sačinio švedski filatelista Ivan Adler i poklonio ih ovom muzeju, a dopunilo etiopsko ministarstvo.

Zar nisu Etiopljani mogli napraviti najbolju zbirku etiopske filatelije, zar je zaista bio potreban Šveđanin za to? Bolno pitanje ukazuje na problem mnogih naroda i zemalja koji svoje blago ne čuvaju i ne cene dovoljno.

Spavaća soba carice Menen, golema i prazna, ne može da dočara suprugu Hajla Selasija i njen tegoban život. Tu se nalazi samo njen veliki portret u širokoj plavoj odori, sa pozlaćenim ukrasima i velelepnom krunom. Ispod portreta može se videti malena crno-bela fotografija gde je carica sva u belom, neposredna, topla, porodična žena.

Etiopljani su mi sa dosta naklonosti o njoj pričali, o tome kako se, kada je carski par pred fašistima izbegao u Englesku, zarekla da će, ako se ikada vrati na presto, svoju krunu pokloniti crkvi – što je i učinila, pa se raskošna kruna sa živopisne slike sad može videti u Vitlejemu, dok je carica povremeno nosila njenu repliku, a najčešće bivala bez krune.

Pregurala je ona još mnoštvo iskušenja, a među rastafarijancima je poznata kao carica Omega, pošto su Selasija prozvali car Alfa.

Sam Selasije je ostavio dirljiv zapis o njoj, govoreći o pedeset godina skladnog bračnog života. Za konzervativno društvo bila je prilično napredna, brak sa carem bio joj je treći brak, imala je decu iz oba prethodna i, mada se nije petljala u državne poslove, doprinosila je emancipaciji etiopskih žena.

Ovo je vidljivo i po izloženoj odeći, i po njenom pogledu, koji, reklo bi se, izražava nezadovoljstvo kada je obučena u carsko ruho, a blista kada je odevena kao obična zapadna žena. U staklenoj vitrini nalazi se neobična kombinacija tradicionalne nošnje, evropskih cipela i tašni, modernih i danas, posle pedeset godina.

Zanimljivo je da carska palata spolja uopšte ne izgleda impresivno. Kuće današnjih bogataša kudikamo su veće i luksuznije. To je, zapravo, dvospratna vila koju palatom čini samo to što je u njoj živeo car. Posle puča se preselio u drugu palatu a ja ovde beležim samo ono što sam svojim očima video.

Kada su cara svrgli sa vlasti, ubrzo i pogubili, Tito je odmah ostvario saradnju sa novim etiopskim gazdama, uz komentar da je vlast stvar etiopskog naroda, ali i da nije normalno da narod živi u potpunom siromaštvu, dok vladar uživa u velikom luksuzu.

Titova vojna pomoć novoj vlasti u Etiopiji

Nema sumnje da je Selasije sa porodicom raskošno živeo u odnosu na običan narod (zar je Tito bio izuzetak?), koji većinom i dan-danas životari u kolibama i udžericama, ali se u ovoj, doduše opljačkanoj palati, taj luksuz samo nazire.

Kakav je maher bio „najveći sin naroda i narodnosti“ govori podatak da je novoj, komunističkoj vlasti u Etiopiji, Tito poslao vojnu pomoć, tj. prosledio im tenkove koje je Jugoslavija dobila od Amerike, ispravno procenivši da će Amerikanci u tom političkom trenutku odreagovati samo protestnom notom i nastaviti saradnju.

Moguće je da Tito nije bio iznenađen promenom režima, s obzirom na to da postoje izveštaji jugoslovenskih službi o tome da je car u nekim delovima Etiopije bio veoma nepopularan. Tek, među jugoslovenskim diplomatama zaposlenim u Ambasadi u Adis Abebi kružila je priča da je Selasije saznao za političku i vojnu pomoć koju je Tito pružio revolucionarima i da je, čuvši to, u zatvoru zaplakao (Sećanja jednog diplomate, Danilo Milić, Prometej, 2020.) 

U neposrednoj blizini Selasijeve spavaće sobe smeštena je biblioteka Instituta za etiopske studije, najveća i najbolja zbirka knjiga na stranim jezicima o Etiopiji.

No, ono što svakako naročito privlači pažnju jeste tipičan dvospratni crveni autobus u dvorištu, pretvoren u kafić, obično prepun mladeži što tu ispija pića i očijuka sa vršnjacima. To je tipičan engleski dabldeker, koji je za uspomenu u Adis Abebu dovezen po želji Hajla Selasija.

Istražujući o caru i njegovim odnosima sa Titom, dolazim do neočekivanih saznanja: Selasije je Tita molio da u Etiopiju uputi jugoslovenske koloniste da tu zauvek ostanu! Nadao se da će tako učvrstiti svoju vladavinu i smanjiti uticaj italijanske manjine koja ga je uvek gledala ispod oka.

Iznenadilo me je da je na čelu jedne komisije DSIP-a za odnose sa Etiopijom bio lično Aleksandar Ranković, što dovoljno govori o tome koliko je Tito od samog početka pridavao značaj ovim odnosima.

Proučavanje ličnog života velikih ljudi uvek privlači posebnu pažnju, pa sam srećan kao dete što sam dobio priliku da pregledam spiskove poklona razmenjenih između Tita i Etiopljana. Iako komunista, Tito caru daruje kopije ikona Bogorodice Ljeviške (spaljenih u pogromu 2004. godine), a carici originalnu ikonu „Bogorodica sa Hristom i arhangelima“ iz šesnaestog veka, u kutiji od mahagonija ukrašenoj srebrnim okovom.

Golub u duborezu s rubinima za caricu

Daruje mu, doduše, i pravu jahtu, i skulpture Tome Rosandića i Antuna Augustinčića, kao i kolekciju od četiri zlatnika sa likom Njegoša u kožnoj kutiji. Okoreli komunista, očigledno je bio znatno manje neosetljiv na religijsku tematiku nego što bi se pretpostavilo. Štaviše, vrlo je zanimljivo što je smatrao da možemo da se ponosimo Njegošem i Bogorodicom Ljeviškom, jer inače ne bi poslao u Etiopiju baš te darove.

Poklonio je Tito Selasiju i kompletan nameštaj za radni kabinet, i to svega godinu dana pre nego što su cara svrgnuli sa vlasti, pa se tim kabinetom kasnije služio carev ubica. Carici, kako dolikuje, Tito donosi zlatne narukvice, goluba u duborezu sa rubinima i postoljem od čistog zlata, kristalne vaze, stolnjake od slovenačke idrijske čipke, okovratnike od domaćih kuna...

Naročito je interesantno što je Tito krstio jednog od Selasijevih unučića, koji je tako i dobio ime – Tito Selasije!

Maršal je tek rođenom kumčetu poslao na poklon čelični sat „marvin“, a bilo bi zanimljivo istražiti kako je to kumstvo izgledalo, budući da je carska porodica autentično pravoslavna, kao uostalom većina Etiopljana, i da je Tito, verovatno, kumića krstio u pravoslavnoj crkvi, što nikako nije mogao učiniti ukoliko prethodno nije primio pravoslavlje.

Pitanje je da li je u izrazito pravoslavnoj Etiopiji Titu bilo dozvoljeno da na svetoj tajni krštenja bude kum bez prihvatanja pravoslavne vere, ili je obred izostao, a kumstvo bilo neformalno.

Kada je komunista, pukovnik Mengistu, ubio cara i sahranio ga u betonskom grobu ispod toaleta carske palate u koju se uselio, Tito je i njemu spremno slao poklone, istina većinom u revolucionarnom duhu: lovački karabin sa srebrnom aplikacijom, zlatnim faksimilom i sto pedeset metaka, takođe i osamnaest flaša žestokog pića, kao i skulpturu narodnog borca...

Proslave i milioni dolara u gladnoj Etiopiji

Padu cara Hajla Selasija doprinelo je mnogo faktora, između ostalog ogromna glad što je pobila dvesta hiljada ljudi dok je on, navodno, potrošio trideset i pet miliona dolara na proslavu svog osamdesetog rođendana.

Deset godina pošto je svrgnut sa vlasti, gladnih je bilo kudikamo više, a broj likvidiranih protivnika i nastradalih seljaka koji su se opirali često suludim reformama i eksperimentima, dostiže sedamsto pedeset hiljada.

Novi Titovi etiopski prijatelji uspeli su da potroše više od sto miliona dolara na proslavu desetogodišnjice dolaska na vlast, usred gladi koja je umorila čak milion i po ljudi.

Novinar Tanjuga Borislav Korkodelović bio je na obeležavanju ove proslave.

Rekao mi je: „Mengistu je u Selasijevoj palati držao govor šest i po sati, na svaka dva sata bile su pauze sa posluženjem… A onda sam izašao na ulicu i video ekstremno siromaštvo. Beskrajni niz straćara bez struje, sa ljudima u ofucanoj odeći, uvijenim u ćebiće. Bilo je toliko strašno, da kada su mi ponudili da budem stalni izveštač iz Adis Abebe, ja sam to odbio.“

Zato ne treba zaboraviti da bi bez Selasija zemlja postala italijanska kolonija, a da se posle njega pretvorila u crnu rupu sopstvenog naroda.

U dugoj istoriji Etiopije mnogo je uspona i padova, ali kako vreme prolazi, Selasijevo doba, takvo kakvo je bilo – čini se ipak zlatnim dobom ove veličanstvene zemlje, najpoznatije po siromaštvu.