U Lamuu, gradu na obali okeana, čovek bez magarca je – magarac

Najlepše ruho obukao je grad Lamu na glavnoj ulici okrenutoj ka okeanu. Kada se približavamo gradu brodom, a to je jedini način da se dovde stigne, pogled se hrani lepotom očuvanih belih fasada. Iscrpljene od dugog puta i rizika koje putovanje u ove krajeve nosi, domaćini nas dočekuju znajući da putnika treba uveriti da se nije namučio bez razloga.

Čipkasti arapski ukrasi prepliću se sa evropskom arhitekturom i drevnim svahili načinom gradnje. Britanski topovi, postavljeni da brane grad pre više od stotinu godina, nepomično stoje do dana današnjeg. Stiče se utisak da je celo naselje jedna prostrana ulica prepuna života, okrenuta ka nama koji dolazimo, da je grad raširio svoje dugačke ruke u zagrljaj.

No ta ulica skriva čitav lavirint uskih prolaza i sokaka u kojima živi dvadeset pet hiljada ljudi. Isprepletane uske uličice odslikavaju društvene odnose: zdanja su grupisana po porodicama kojima su pripadala, a ulice su nastajale spontano ih povezujući.

Kolevka svahili civilizacije

Lamu je kolevka svahili civilizacije. I dok svaki veliki centar na obali, od Zanzibara, preko Mombase, do ove tačke, važi za značajan i poseban, u kolonadi superlativa Lamu s pravom zauzima prvo mesto. To je najkompletniji i najstariji, najduže stalno nastanjen grad u Keniji.

Jedan je od retkih drevnih svahili gradova koji ni sedamsto godina posle osnivanja nije, zaboravljen, pao u zagrljaj džungle, već je nastavio da živi i da se razvija. To je sedam vekova mešanja kultura i naroda, sedam vekova života na čvorištu trgovačkih puteva. Lamu se smatra istaknutim centrom muslimanske kulture, gde se o islamu i istoriji afričko-azijsko-evropskih odnosa uči na svakom koraku. Slani vetar miluje stare fasade, ulice su široke tačno koliko i natovareni magarac.

Zabrađene žene u crnom tiho prolaze kraj mene, muškarci mi redom žele dobrodošlicu i prijatan dan. Mačke se motaju oko pragova, miris domaće kuhinje širi se uskim sokacima. Meštani su ovom kenijskom dragulju dali nadimak Zavidno ostrvo i, čini se, zaista ima na čemu da im se zavidi.

Glavna džada dugačka je čak pet kilometara i nastavlja se van grada, duž plaže, sve do susednog mesta Šele. Preko dana sve u ovoj ulici zuji i vrvi od užurbanosti, a noću usporava: tada je vreme za uživanje u tropskim večerima, u laganom čavrljanju sa komšijama. Čak četrdeset džamija na ovom malom prostoru, gde se čini da nema ni stotinak kuća, u tačno određeno vreme veličaju Alaha.

Grad fotelja na putu za Indiju

Prva molitva započinje između četiri i pet ujutru, pa i ono malo turista iz hotela izlaze iznenađeni i bunovni, nenavikli da budu budni u to doba. Ja tih problema nemam, putovao sam dosta po muslimanskom svetu i navikao na njihove običaje, pa mi čak prija glas mujezina iz škriputavog zvučnika.

Nekadašnji centar trgovine robljem Lamu pao je u zaborav kad je ropstvo ukinuto, krajem 19. veka, i ostao skrajnut sve do današnjih dana. Baš zbog toga njegova su zdanja očuvanija nego u drugim mestima duž obale.

Turizam se povremeno seti da se ovde može zaraditi na izvanrednoj prirodi i bogatoj istoriji i arhitekturi, ali kad nagrnu turisti iz celog sveta, za njima stižu i teroristi iz obližnje Somalije. Tako je Lamu čas poznata turistička destinacija, čas opasni predeo gde se ne zalazi.

Prvi zapis o gradu datira iz 1441. godine, kada ga pominje slavni arapski putnik Abu al Mahasini. Dugo su njime vladali Portugalci, Omanci, Zanzibarci i Britanci. Navraćali su i voleli ga i Turci i Nemci. U njemu ima persijskih i indijskih uticaja.

„Lamu, to ti je najudobnija fotelja na putu za Indiju, u koju bi svako da zasedne, pa, dobro došao, uvali se i uživaj i ti“, reče mi jedan Lamuanac, terajući nekoliko pretovarenih magaraca na čijim leđima je čitavo brdo kamenja i cigli.

Hitna pomoć i bolnica za magarce

Na celom ostrvu postoje samo dva automobila, a jedan služi kao hitna pomoć za magarce! Razdaljine su ovde male, vozila su zakonom zabranjena, a ne bi ni mogla da uđu u vijugave uske ulice.

Zato su, kao u stara dobra vremena, magarci ostali glavno prevozno i prenosno sredstvo – kažu da ih na arhipelagu ima više od šest hiljada! Izgleda da se još niko nije bavio brojanjem magaraca, pa je teško doći do tačnih podataka; broj varira između tri i šest hiljada. Viđam ih svuda, oko zgrada, u dvorištima, na plaži, a glavni trg ih je prepun. Tihi su i mirni.

„Pole, pole“ ili „polako, polako“, to je životni moto celog ostrva, koji naročito važi za magarce.

„Čovek bez magarca, pa to je magarac“, kaže mi na ulazu radnik Sigurne kuće – azila i bolnice za magarce. To je stara svahili izreka i svedočanstvo o suštinskoj povezanosti čoveka i ovih životinja. Zato ne čudi što se najveća nevladina organizacija u regionu brine o dobrobiti magaraca, a krilatica im je varijanta ove izreke, koja glasi: „Čovek koji se ne brine o svom magarcu, e to je magarac!“

Ušao sam u bolnicu za magarce, veliku atrakciju grada. Stigao sam u vreme posete bolesnicima i iznenadio se kako Kenijci dolaze da obiđu svoje obolele magarce kao najbližu rodbinu. Donose im posebnu travu i poslastice, čak i voće, kao pravim bolesnicima.

Nekima su noge u zavojima, nekima glave, pojedini leže bolesni u specijalnim štalama, drugi mirno jedu i njakanjem nam poručuju da će uskoro odavde izaći. Bolnički apartmani rezervisani su za najteže slučajeve, a umesto kreveta napravljen je niz udobnih štalskih boksova.

Radnik koji nam se predstavio kao Alen priča da magareću bolnicu vodi Međunarodna organizacija za zaštitu magaraca iz Sidmuta u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Elizabeta Svendsen zaljubljena u magarca

"Osnovala ju je Elizabeta Doren Svendsen (1930–2011), koja se 1969. godine zaljubila u – magarca! I to pravog, sa imenom Bezobrazni Lik. Bilo je to u Engleskoj, a ubrzo je spazila sedam zapuštenih životinja na životinjskoj pijaci u Egziteru. Ta scena ju je toliko potresla da je tada odlučila da život posveti njihovom spasavanju. Posvetila se brizi o slepim, povređenim, bolesnim magarcima“, objašnjava Alen. koji je sa susednog ostrva došao da se ovde brine o životinjama koje voli od detinjstva.

„Nema života bez magaraca: šta god poželiš da uradiš, kud god da kreneš, treba ti. Uz to ti daje mleko i krzno, a možeš i da ga pojedeš ako dođe do krize“, dodaje on.

Pitam ga za najčudniji slučaj koji su imali u bolnici, o magarcima alkoholičarima i evo šta kaže: „Bilo je magaraca pijanica, koji su kad se napiju, umeli čak i da odgrizu prst znatiželjnicima... O tome je svedočila i Elizabeta. Vlasnicima pabova veoma je zabavno da napijaju magarce, kako u Engleskoj, tako i u Africi, jer publika voli da gleda kako četvoronožac velikim bljuzgavim ustima uzima flašu i ispija je do dna. Ali pijan magarac postaje agresivan, može da napravi veliki nered, pa nâs zovu u pomoć i životinji i ljudima.“

Saznajem da je Elizabetin projekat spasao više od petnaest hiljada magaraca na četiri kontinenta, kao i da obezbeđuje zdravstvene preglede za čak trista hiljada ovih životinja godišnje! Njen projekat sada zapošljava petsto ljudi širom sveta, a osnovali su i posebne magareće bolnice i hitne pomoći u Egiptu, Etiopiji, Keniji, Meksiku, Indiji.

Mislio sam da će siromašnom narodu, u zemlji u kojoj većina stanovnika nema pristup bolnici i lekarima, biti neobično da magarci dobijaju ovakvu negu.

 „Ta plemenita životinja služi nam celog života, slama svoju kičmu da mi zaradimo neki dolar, da lakše nekud stignemo, nešto prenesemo... Tegoban je to život, a kada dođe kraj, mi siromašni ne možemo pomoći magarcu, već ga samo odbacimo da crkne kraj puta, pošto bolesne magarce ne jedemo. Mora biti pravde na ovom svetu za svakoga, pa i za životinje, a taj centar i ta bolnica, to je njihova pravda“, objasnio mi je Alen.

„Ali, bolnica zapravo pomaže i ljudima. U Evropi magarci žive po trideset godina, ovde su živeli jedva devet jer ih nismo mogli lečiti. A magarac, to ti je često sva imovina i prihod siromašnih. Uostalom, čak i kola imaju svog auto-mehaničara, a magarac je svakako važniji od automobila...“

I Elizabet je bila svesna reakcija koje će uslediti, pa je jednom izjavila: „Mnogi me kritikuju, kažu da bi novac trebalo trošiti da se pomogne ljudima, napuštenim bebama, deci bez roditelja, hendikepiranima – spisak obespravljenih i ugroženih je beskrajan, a na tom spisku po pravilu nisu magarci. Ali oni su moja ljubav! Njihove mekane tople njuške, njihove divne oči pune poverenja... Kada me gledaju, čini mi se kao da me razumeju, kao da znaju šta nam donose dani i noći... Moja je želja, moje je pravo da baš njima pomažem...“

Elizabetina ljubav i posvećenost mnoge je osvojila, tako da se godišnje i po četrdeset miliona dolara donacija sliva na račun fondacije, koja uz sve druge aktivnosti organizuje i takmičenje za najlepšeg magarca na engleskim plažama, čime se vlasnici ohrabruju da se što bolje staraju o svojim životinjama. Tu su i dragocena terapeutska jahanja magaraca za decu sa posebnim potrebama.

"I oni imaju dušu"

Bilo je potrebno da odem na ostrvo Lamu, u Sigurnu kuću za magarce, da sve ovo saznam. A priznajem, projektu sam se, kako to često biva, pre nego što sam o njemu išta saznao, ironično nasmejao. Elizabeta je u pravu, uvek se čini da je sve drugo preče od dobrobiti „tupavih“ magaraca.

Svakom biću na planeti treba pomoći, ako se može, i svako od nas ima drugačiju misiju na zemlji. To jeste plemenita zamisao, jednako vredna kao svaka druga. Doduše, kada sam prvi put čuo za magareću bolnicu, razrogačio sam oči, iznenađen pažnjom kojom se obasipaju ovi ograničeni tvrdoglavi četvoronošci, kako ih obično doživljava naš čovek. No ubrzo sam uvideo da treba odati počast Elizabeti i organizaciji koja se trenutno stara o četiri hiljade magaraca.

U svest mi naviru sećanja iz detinjstva, sa planine Cer, kada je moja baka nežno brinula da domaće životinje uvek imaju dovoljno hrane i vode, ponavljajući: „I one imaju dušu, i one su žive!“

No magarci su samo jedna od atrakcija Lamua, nekadašnjeg glavnog grada svahili civilizacije. Grad je do 19. veka imao savet staraca Jumbe, sa sedištem u palati koja nije sačuvana.

„Nekada je Lamu bio jedna od svetskih prestonica poezije, celokupne umetnosti... Dve stotine godina je bio nezavisni grad-država. Ponosni smo na svoj identitet, na nekadašnju nezavisnost i na veliku autonomiju koju i danas uživa naš kraj“, kaže mi neznanac što tera magarce ulicom, zastao da kupi cigarete u prodavnici u koju sam navratio po neko osveženje u boci.

Između lepote i terorističkih napada

Shvatio je da sam tek došao u grad; ovde se ionako sve zna – ne može se sakriti ni ko je kad došao, ni ko je koga voleo. Sve ljubavi, sva trgovina, sve što se u gradu događa izloženo je suncu i znatiželjnim očima, ovde, na glavnoj ulici kraj okeana.

Lamu se smatra jednim od najugroženijih svetskih dobara pod zaštitom Uneska, pod stalnom pretnjom da arhitektura, koja ga čini autentičnim, ubrzo nestane. Došao sam na vreme: još uvek su svuda oko mene jednostavna zdanja od koralnog kamena i drveta mangrova poslagana kao lego kocke pre više vekova, ofarbana prostim krečom, sa unutrašnjim dvorištima, arkadama, verandama i bogato rezbarenim vratima.

Da bi se video muzej, ili prirodna čudesa, da bi se nešto novo saznalo, nekada se mora rizikovati život.

Zbog pretnje od terorističkih napada, ambasade zapadnih zemalja brane svojim građanima da ovamo dolaze jer ih teško mogu izbaviti ukoliko budu kidnapovani. Nešto više od godinu dana pre mog dolaska teroristi su u neposrednoj blizini pobili dvadeset devet ljudi, a to je bio tek jedan u nizu napada.

Međutim, obilje živog sveta u okeanu, ali i muzeji krcati egzotičnim predmetima čine da nikakvi strahovi ne mogu zaustaviti znatiželjnike – među koje spadam i ja – u nameri da se ovde napoje lepotom.