Manda, ostrvo sa zakopanim blagom – tamo gde se veruje u bajke

„Ovaj deo mora izgleda kao reka“, komentariše Dolores, moja prijateljica iz Španije koja se uputila sa mnom na ostrvo Manda, svega pola sata plovidbe od grada Lamu.

Unajmili smo mornara i maleni čamac. Prolazimo moreuzom koji zbog svoje dužine, kao i blizine kopna, s jedne, i ostrva, s druge strane, izgleda kao rečni tok.

Morska reka

Mornar nam kaže kako moramo da svratimo na benzinsku pumpu koja pluta na prostranom splavu nasred vode.

Iskrcavamo se među tri kolibe od pruća i trave i nailazimo na skladište jarkožutih kanistera za benzin i dizel, u oštrom kontrastu sa braonkastim kolibama i tamnoplavom nijansom mora.

Nasred „morske reke“ kao da nema nikoga: ulazimo u sobe i na jednoj klupi prekrivenoj udobnim dušekom zatičemo domaćicu kako se prućila celom dužinom i razgovara mobilnim telefonom.

Danas nije gužva, u celom njenom životu nema mesta za gužvu. Na ivici splava postavljeni su sto i stolica od bambusa: sedamo i čekamo da završi razgovor. Utom se odnekud pojavio i domaćin, mladić duge kovrdžave kose. Iako je davno prošlo jutro, isteže se, tek je ustao.

„Ovo bi lako mogla biti najlepša benzinska stanica na svetu“, kaže Dolores i poručuje pivo. Shvatamo da su ovaj prostor uredili ujedno i kao kafić, jer ko ne bi zastao da, dok mu se toči benzin iz žutih kanistera, popije poneku čašicu i posmatra more i nebo.

Plavi penušasti oblaci rastu kao testo u naćvama i prelivaju se sve do naših čaša. Jedna koliba pretvorena je u pab, sa visokim barskim stolicama pletenim od trske.

„Verovatno prodaju više alkohola nego benzina“, rekoh dok ispijamo pivo tusker iliti „kljovar“, sa likom slona na flaši. Sunce nas pozdravlja sa horizonta: prelama se preko talasa i obasjava nam vesela lica.

Nastavljamo put čudeći se novim vilama na obali koje izgledaju kao dvorci iz Hiljadu i jedne noći.

Teroristi neće na Holivud

„Tu dolaze slavne ličnosti iz Holivuda i Bolivuda. Vile ovde imaju Kejt Mos, princeza Karolina od Monaka i Sting“, objašnjava naš mornar, a ja se čudim kako se ne plaše terorista. „Slavni i bogati imaju svoje obezbeđenje, a teroristi neće udariti na jačeg od sebe“, uveren je mladi mornar.

Dok se približavamo Mandi, veličinom i lepotom se izdvajaju krovovi od lišća poređani kao kaskadne kupe, a tu je i nekoliko novih hotela što se iz zelenila dižu kao nada u novo, bolje doba.

Ostrvo ka kojem smo se uputili zapravo je pusto, ispunjeno samo šumama mangrova, beskrajnim peščanim plažama, močvarama i trnovitim žbunjem.

Pristajemo u jedino naselje, koje nosi isto ime – Manda. Niz betonskih klupa načičkanih ljudima zapljuskuju talasi. Tu Manđani sede, leškare, ćaskaju i provode dane posmatrajući putnike koji stalno prolaze ovuda jer je aerodrom u blizini.

Prilazim grupi starijih ljudi i započinjem razgovor o vremenu, te pitam kako ide ribolov.

Zidine uz more – iz 9. veka

„Dobro si došao, daleki putniče! Vreme je toplo i zimi i leti, vetrovi su blagi, a stomaci su nam uvek popunjeni ribama! Nemoj da prođeš a da ne vidiš izbliza ove zidine uz more: jedan deo su sagradili naši preci, između 9. i 13. veka. Nećeš naći mnogo mesta na planeti gde su u to doba stvoreni nasipi ovako stamene odbrane od talasa“, čujem ih kako su ponosni na svoj kraj.

Zapažam da su zidine pravljene od savršeno uklopljenih betonskih blokova.

„Stari su hiljadu godina, dugački tačno osamnaest centimetara i jedino su na ovom mestu u Istočnoj Africi korišćeni za gradnju. Verovatno su stigli iz Omana na brodovima, na kojima su korišćeni kao balast. Kada se lađa ovde natovari slonovačom, stablima mangrova ili kakvim drugim dobrima, onda im ti blokovi više nisu bili potrebni, pa su ih ostavljali. A naši preci od toga napraviše čitav stil u arhitekturi...“, objašnjavaju i nije im teško da ponove koliko god puta da treba.

Zgrade po ulicama su raznolike: tu je beli uglačani minaret malene džamije, sa polumesecom na vrhu, onde potpuno nov hotel i bazeni za turiste koji čekaju let, a malo dalje su ostaci prastarih kuća napuštenih pre više vekova.

Kako je ribarsko mestašce postalo centar arhipelaga 

Stari grad živeo je stotinama godina, a zatim naglo bio napušten u 19. veku zbog nedostatka pijaće vode. Vlada Kenije napravila je betonske cisterne za sakupljanje kišnice, izgradila pistu koja služi celom regionu, i sada je ovo mestašce centar života celog arhipelaga.

Stara dobra vremena još uvek su prisutna u luci prepunoj drvenih jedrenjaka, spremnih da krenu u ribolov.

Plažom vijugaju crne cevi za vodu kao neke goleme odbojne gliste, ali ipak ne mogu da naruše lepotu peska, mora i neba.

Dolores fotografiše pejzaž i zalazak sunca, dok sa druge strane, s betonskih zidina, nekoliko topova i danas kao da prete neprijatelju. U oštrom kontrastu sa gvozdenim oružjem, žbun belog cveta obuhvatio je ceo jedan zid i vrata.

Tu večeramo, nasred ulice, koja u večernjim satima postaje prostrana kuhinja čitavog grada. Od gvozdenih burića za naftu meštani su napravili prave pećke, sa vratancima za loženje, a na gornjem delu su zavarili šipke koje drže velike lonce za krčkanje riblje čorbe, povrća i drugih specijaliteta.

Uživamo u skuši, prženom krompiru i kolaču od pirinča. Posle večere se još dugo družimo sa lokalcima.

„Ostrvo Manda svoje postojanje duguje Persijskom zalivu jer je nastalo zahvaljujući trgovini koja je ovde cvetala pre više od hiljadu godina“, priča nam neko od okupljenih, ponosan na prošlost svoga grada.

Strah od loše karme

„Pre nekoliko godina pronašli smo zakopano blago, tu blizu, odmah iza ćoška…“, započinje priču muž jedne kuvarice čije ruke ne prestaju da mešaju jelo na vatri, uzgred seckajući povrće.

„Moj rođak je kopao svoju baštu kad je iznenada ašov udario u nešto čvrsto... Izvukao je iz zemlje hrpu kineskog novca, toliko veliku da mu kovanice nisu mogle stati u obe šake“, priča muž spajajući ruke kako bi nam jasnije dočarao nalazačevu sreću.

„U porodici smo jednoglasno odlučili da sve, do poslednjeg novčića, predamo vlastima. Kasnije nam rekoše da su kovani za vreme kineskog vladara Džu Dija, trećeg imperatora dinastije Ming, koji je umro 1424. godine. Kinezi tvrde da je to dokaz da je njihov slavni moreplovac Dženg He boravio u Keniji“, objašnjava on.

Kaže da nisu želeli to blago za sebe jer se plaše loše karme: onaj ko je zakopao blago pa nestao bez traga, sigurno nije dobro završio svoj život.

„Zamisli da ti, recimo, zakopaš nešto najvrednije“, obraća mi se. „Sigurno bi se po to vratio ili barem rekao svojoj deci kako da do toga dođu. Ovako, ko zna šta se dogodilo. Bolje je biti siromašan a da te ne progone duhovi prošlosti, nego milioner koji ne može da spava“, zaključio je baš onako kako rezonuju stanovnici Mande.

Već na osnovu prostog i mirnog života koji vode, jasno je da im je spokoj najpreči.

Kad istina stane na put dobroj priči

Saznajem i da se taj novac zove jungle tungbao, da ga je imperator kovao isključivo za upotrebu van Kine. Carevi izaslanici su ga nosili širom sveta da njime trguju, dok je u samoj Kini sasvim redak i veoma tražen od strane kolekcionara – iako je od bakra, za razliku od kovanica od srebra i papirnih novčanica korišćenih unutar Kine.

„Tada je kineski novac bio pandan današnjem dolaru, svi su ga želeli i koristili kao međunarodnu valutu, od Južne Koreje i Japana, preko Indonezije, Šri Lanke i Indije, do naše Kenije“, objašnjavaju mi.

Ali Dolores kvari romantiku. Proradio joj je internet i šapatom mi saopštava proverenu informaciju: taj novac su pronašli arheolozi iz Amerike.

No, kako je Mark Tven rekao – nikada ne treba dozvoliti istini da stane na put dobroj priči. Mogla je istina biti i drugačija.

Samo smo se pogledali, nasmešili jedno drugom i odlučili da verujemo u bajke, pa makar bile i smišljene samo za nas, putnike izdaleka.