Najveći brod na jedra u Indijskom okeanu – na Musafir je dobrodošao svako ko poštuje volju vetra

Dok polagano zalazi sunce, popeo sam se na krov velikog broda nasukanog u pesku i već prispeo u san. I to u san Italijana Paola Roda! Upoznao sam ga u gradiću Kilifi. Imao je solidnu bradu, stalno je bio razgolićen, otkrivajući izrazito jake mišiće.

Podsećao me je čas na bosanskog drvoseču, čas na somalijskog pirata. Ovaj italijanski drvoseča-gusar stigao je u Afriku iz gradića Ancio, šezdeset kilometara južno od Rima. Po legendi, osnovao ga je Antej, sin Odiseja i Kirke, pa je upravo po Odiseju Paolo nadenuo ime krstarenjima brodom koji je napravio, a na čijem krovu sam se i ja našao, spreman da uživam u šumu mora i mesečini, među pivopijama i lepoticama sa raznih meridijana.

„Kada sam bio u Južnoj Africi, prijatelj me je pozvao u šetnju do Kenije!“, priča Paolo Rod, kao da se podrazumeva da se „šetnja“ od 5.000 kilometara ne može odbiti.

Kad propovedaš slobodu, važno je da se krećeš

„Krenuli smo zajedno, od mesta do mesta, a motiv nam je bio da svuda kuda prođemo promovišemo mir, slobodu i jedinstvo svih ljudi na planeti. Upoznavali smo ljude, držali govore, družili se i sa običnim svetom i sa njihovim starešinama po zabitim selima, šumama i gorama. Želeli smo da stvorimo novu ideju zajedništva, projekat koji će povezati i nadahnuti ljude.

Upoznavanje je najkorisnije za razbijanje straha ljudi od ljudi, a sa strahom padaju u vodu i predrasude. Pet meseci smo tako putovali. Propovedali smo slobodu, a važan deo slobode je kretanje."

Ubrzo sam shvatio da sam licemer, priseća se Paolo, shvatio sam da je nemoralno da ja, sa pasošem Evropske unije, govorim Afrikancima o slobodi kretanja.

„Onda sam spalio svoj pasoš! U znak ogorčenja protesta protiv nametnutih granica, protiv naopakih pravila po kojima smo naterani da živimo. Nije bilo lako nastaviti putovanje. Zamisli kad dođem kod graničara i kažem im: ‘Ja nemam pasoš, ja sam protiv pasoša i protiv granica, protiv cele te budalaštine kojom ste isparcelisali jedinstvenu i nedeljivu Zemlju! Ja sam za slobodu ljudi i naroda, i zato pešačim po Africi, i zato vas molim da me pustite!ʼ" 

Izgleda da je bio ubedljiv jer mu se, kako kaže, više puta dogodilo da čak i najtvrđa srca omekšaju, zato što u dubini duše znaju da su granice kao zatvorske rešetke preko Planete.

Musafir – dokaz da je granice moguće obrisati

„Ispod strogih uniformi promaljala bi se ljudska duša: bilo je čudesno videti kako naš rad utiče na ljude, dodiruje im srca. Puštali su me da prođem. Sve dok me u Zimbabveu nisu stavili u tamnicu, a zatim deportovali u rodnu Italiju. Tada sam rešio da se okrenem moru jer barem na okeanu nema fizičkih granica. Svi smo mi kao deca maštali da budemo gusari, a ja sam rešio da svoj gusarski san ostvarim! Brod Musafir, na čijem krovu ležiš, to je nastavak moje šetnje, to je usklik miru, slobodi, jednakosti, dokaz da svaki san može da se ostvari", priča ushićeni Paolo.

U jednom dahu, nastavlja o putevima koji su se otvarali do ostvarenja njegovog sna:

„Da bih ostvario svoj san, morao sam da zaradim novac. Otišao sam u Australiju da radim kao ribar. Tamo sam najviše uštedeo, ali i naučio kako da živim na otvorenom moru. Onda sam došao u Keniju i dva meseca se raspitivao ko bi mogao da mi pomogne da napravim brod iz svojih snova."

Novca nije bilo dovoljno, pa je ponovo otišao u Australiju da zaradi još malo. Kako je oživljavao svoju ideju, upoznao je mnogo ljudi sanjara, putnika kojima se ta zamisao dopala. Potrošio je sve što je imao, i nije mu bilo žao jer „snovi su uvek vredniji od ma kojeg opipljivog dobra ovog sveta“, kaže.

„Bilo bi mi žao da nismo ostvarili san, ali jesmo jer su uskoro počele da stižu i donacije...“

„Musafir“, ime koje je dao brodu, na arapskom znači putnik, namernik, stranac, gost. A svaki deo ovog „musafira“ napravljen je ručno u Keniji.

Ideja jednog čoveka sada je projekat čitave zajednice putnika, koja se stalno menja: svakodnevno neko dolazi da plovi i da na brodu živi, a neko drugi odlazi. Projekat se razvio grupnim zalaganjem volontera i putnika, koji su ulagali svoj rad, vreme, sredstva i sakupljali novac preko interneta za izgradnju ovog simbola slobode i jedinstva, održivog života u skladu sa prirodom.

Pravila zajednice – uslov za brod

Kada sam rešio da se pridružim neobičnim moreplovcima na krovu, brod još nije bio završen. Svako je dobrodošao na Musafir ukoliko se pridržava pravila zajednice. To je najveći brod na jedra koji plovi Indijskim okeanom, uopšte nema motore, a putovati u saglasju s vetrom za Paola znači životni izbor – putovanje u skladu sa prirodom.

„Dovoljno smo sledili volju čoveka, treba slediti volju vetra“, kaže mi Paolo.

Kada je brod 2014. godine porinut u more, nekoliko stotina meštana ga je odvuklo ka okeanu, a više od osamsto ljudi je napravilo veliku žurku da to proslavi.

„Kada je brod zaplovio, nije imao toalet, nije bilo ničega na palubi... To i nije bio brod, već samo oklop, a nije bilo čak ni dobrog vetra, pa smo za tri dana prevalili veoma malo rastojanje“, vajka se Paolo i svedoči kako nije lako ostvariti san o gradnji. Jedino se rušilačke namere mogu preko noći pretvoriti u stvarnost.

U Keniju stigli „milioneri“ da naprave brod

„Bilo je to teško vreme. U selu u kojem smo gradili brod bili smo jedini stranci. Kako su svi znali da pravimo najveći brod u Keniji, mislili su da smo milioneri."

Mnogo je ljudi gledalo da ih iskoristi, pamti Paolo, a brod su više puta i pljačkali, nestajali su im materijal i oprema.

„Ja sam u Keniju došao otvorenog srca, ali to otvoreno srce bila je moja najveća slabost. Nailazili su trenuci kada je malo nedostajalo da odustanem, da me surova stvarnost i nekorektno ponašanje drugih ljudi skrše. Nisam imao iskustva, nisam profesionalac, nisam bogat, ja sam samo običan italijanski ribar sa snom o zajednici putnika što krstari svetom i propoveda mir, slobodu, jednakost, usput pomažući zajednicama na koje nailazi, nadahnjujući i druge i sebe", nastavlja svoju priču.

Pre nego što je počeo da gradi brod, dve godine je putovao po Africi, ali je jedno putovati, a drugo negde živeti i raditi.

„Brod ne bi nastao da nije bilo zajedničkog rada mnogih, a najviše pomoći sam dobio u Kilifiju, zato je brod ovde i našao svoju stalnu luku“, priča Paolo.

Pitam ga, radoznao, koji su mu problemi zadavali najviše glavobolje.

„Ne možeš ni da zamisliš koliko je teško da sâm napraviš brod! Motorima smo obilazili okolna sela i šume, za svaki deo broda tražili podesno stablo. Kada, recimo, ugledam drvo koje bi nam baš odgovaralo, onda moram da pronađem njegovog vlasnika i da se sa njime dogovorim, a zatim da dovedem ljude da to stablo poseku i odvuku do broda. Tek potom kreće obrada drveta. Nije čudo što je izgradnja trajala tri godine. Meštani su nas doživeli kao usidreni bankomat, kao zlatni rudnik na koji treba svom silom navaliti jer može svakog trenutka da presahne. Bilo je to užasno vreme", priča Paolo.

Recimo, priseća se, da bi neko obavio određeni posao, platio bi mu depozit u visini polovine dogovorene cene. I taj pobegne sa parama. Onda ga Paolo Rod traži po rodbini, odlazi mu kod majke i oca, braće i sestara, obilazi mu celu familiju... Događalo se da na jedvite jade radnik obavi posao – ali godinu dana pošto su mu platili više od polovine dogovorene cene!

„A ako ne platimo unapred, radnici nemaju od čega da kupe materijal. Taj stres i maltretiranje bili su najskuplji u celom procesu. Time je, zapravo, plaćena izgradnja broda!", kaže Paolo Rod i nastavlja svoju priču.

„Dok smo radili, oko broda se okupljalo mnogo ljudi koji su od nas tražili razne usluge ili prosili. Recimo, dođe siromašna žena i moli da joj damo pare za lečenje njene sestre od raka. Naravno, svi mi želimo da pomognemo, i možemo da pomognemo dvema-trima osobama, ali ne možemo da pomognemo svim ljudima u jednom gradu ili u jednoj državi, pošto se u jednom trenutku činilo kao da će cela Kenija da nas pohodi sa zahtevima za pomoć! A ja sam samo ribar i sanjar, nemam dovoljno ni da ostvarim san za koji živim."

Ako te dožive kao bogatijeg, moćnijeg, ljudi krenu da se poigravaju tvojim osećanjima, znaju kako da te emotivno ucene, kaže Paolo.

„Teško je to ako nisi tvrda srca. Posebno je neprijatan nedostatak zahvalnosti: oni podrazumevaju da smo mi koji imamo više dužni da im pomažemo, naročito zato što su Evropljani bili kolonizatori, kao da sam ja lično u tome učestvovao! Ranije sam bio navikao da štedim i da razumno upravljam finansijama. No duša mi je u međuvremenu omekšala, mnogo lakše trošim novac, i znam: vratiće se pare, kao što su i otišle, vratiće se dobra dela, ako ih je bilo...“

Od tada je prošlo mnogo godina. Vesela putnička zajednica sada je stalno nastanjena na brodu, a u vreme korone počeli su i da izdaju kabine ne bi li pokrili troškove projekta.

Ako si na brodu - onda si član posade

Pre pandemije organizovali su jedno epsko putovanje iz Kenije do Tanzanije i Mozambika, a imaju nameru da se zapute, preko Sejšela, Maldiva i Šri Lanke, sve do Indonezije.

Da bi se tu živelo i sa njima putovalo, ukoliko nisi privremeni gost koji plaća svega dva-tri noćenja, postoje jasna pravila: niko nije povlašćen – ako si na brodu, onda si i član posade i dobijaš zaduženja za održavanje broda i brigu o zajednici. Dobrodošli su svi ljudi, bez obzira na godine, boju kože ili veroispovest.

Brod „Musafir“ je i pokretna umetnička platforma: gde god se pojavi, zahvaljujući angažovanju njegovih putnika-umetnika, održavaju se filmski festivali, snimaju se dokumentarci u saradnji sa lokalnim zajednicama, mornari drže predavanja o različitim kulturama u školama, sakupljaju sredstva za humanitarne akcije, a nekada i sami pomažu u gradnji, recimo, fudbalskih terena ili škola.

Ideja ima napretek jer se svakog dana na brodu održavaju sastanci svih mornara, naročito kada brod plovi. Tada oni usredsređeno razmenjuju ideje, osmišljavaju projekte, a uvek je tu barem nekoliko vrsnih umetnika… Ali daleko od toga da je plovidba brodom bez motora sa desetinama ljudi jednostavna.

Ovo nije godišnji odmor – ko se ne uklopi, mora da ode

„Na naše najduže putovanje, do krajnjeg juga Tanzanije, krenulo je trideset pet ljudi, a na destinaciju je stiglo dvadeset osam. Ostale smo bacili u more“, kaže šeretski Paolo. Kako u svakoj šali ima istine, tako je jasno da je čak sedmoro ljudi moralo da napusti brod, uglavnom zato što se nisu dobro uklopili u zajednicu ili im je putovanje bilo odveć naporno.

„Pre nego što nekoga pustimo na brod, uvek upozoravamo namernike da ovde ne dolaze na godišnji odmor, da plovimo bez motora, da svi moramo da radimo i da je dobrobit zajednice uvek ispred dobrobiti pojedinca. Ali uvek se nađe neko ko po ceo dan samo puši i uživa, dok neko drugi rinta. Nekada ljudi prosto ne znaju šta da rade sa svojim životom, pa dođu kod nas.

Musafir je bezbedna sredina, gde vas niko neće napadati ili ismevati, niti ograničavati. Nekima je bilo važno da osete da su deo projekta, odnosno zajednice, iako im zaista ničim nisu doprinosili. Pokušavao sam uvek da izbegnem konflikte, da ih pustim da žive kako god žele. Ali događalo se da, recimo, neko u sedam ujutru pusti preglasnu tehno muziku, a onda neko drugi vikne: ʼPrekini sa tim, ne mogu to više da slušam!ʼ Naročito posle mesec dana na brodu, ljudima se živci istanje zbog suživota sa raznoraznim saputnicima i zbog teških uslova na moru. Nekad se posvađaju, urlaju jedni na druge, a onda se stišaju, sve to prođe i putovanje nastavimo mirno i u slozi.

Moj san je da živim gusarskim životom, ali drugi su imali drugačije ciljeve. Neki su predlagali da osnujemo udruženje građana, da postanemo institucija, da lakše sakupljamo sredstva. Na grupnim sastancima uvek volim da se svačiji glas čuje, ali pazim da se projekat ipak ne odrodi od početne vizije. Jer, ako ode u nekom drugom pravcu, onda ću izgubiti volju da nastavim da se njime bavim. Uostalom, svoje ja ne smem da izneverim ni zato što se još nije pojavio naslednik dovoljno harizmatičan i vredan, koji bi mogao dalje da vodi projekat bez mene.“

Brod samo povremeno plovi okeanom, ali je stalno aktivan kao izvanredno delo zajednice, kotve su spuštene u pesak, odmah ispod hotela Rođaci izdaleka. Kao rođak izdaleka, i ja sam bio pozvan na jednu od brodskih žurki. Spustili su klimave merdevine od brodskih užadi da se gosti uz njih penju, što nije nimalo lako pošto je brod na suvom i dobro nakrivljen, pa su potrebni prilična snaga i osećaj ravnoteže da bi se i na tu malu visinu popelo. Ispred pramca zapaljena je vatra na kojoj se pržio svež ulov. Zgrabih domaće kenijsko pivo i jednu ribu i uputih se na krov da, uz muziku i igru, sa visine posmatram zalazak sunca.

Kao i u kući – uvek ima posla

„Moj san je da plovimo daleko, preko okeana. To će se pre ili kasnije dogoditi. Put za Indoneziju je otkazan jer su sve usputne zemlje zbog korone bile potpuno zatvorene za strance. Trenutno na brodu živi četvoro ljudi i dve mačke. Na brodu, kao i u kući, uvek ima posla, uvek može nešto da se doradi, poboljša. Inače, nedavno sam putovao po Srbiji. Motorom sam se uputio od Italije do Istanbula i oduševio se vašim gostoprimstvom, ljubaznošću. Srbija – to je poezija na ulicama! Fantastična vam je zemlja van velikih gradova. Traktori i cveće, dobri ljudi – bilo je to putovanje koje ću pamtiti. Kao što znaš i sam, svako putovanje je otiskivanje u nepoznato, susret sa sopstvom, i drago mi je da sam imao prilike da sebe upoznajem i u tvojoj divnoj Srbiji.

A što se tiče broda – on je pre svega dokaz da možeš da ostvariš svoje snove. Mi kao zajednica svakog motivišemo da uradi ono što misli da je potrebno i dobro. Mnogo ljudi je otišlo sa Musafira ohrabreno da ispuni ono o čemu mašta, i mnogi su u tome uspeli. Prošlo je ovuda na hiljade ljudi, svima je ovde bilo dobro, nekome je iskustvo na brodu promenilo život, nekome je ostalo samo lepo sećanje. Eto vidiš, čak je i tebe, posle nekoliko godina, ovo iskustvo nadahnulo da napišeš priču. Sada je taj brod, zapravo, otelotvoreni san, i inspiracija“, završava svoju ispovest Paolo.