Elafonisos – Grčka između Atlantide i Maldiva

Netaknuta priroda, rajske plaže sa sitnim belim peskom, božanstvene akvamarin nijanse prozračnog mora sa rozikastim odsjajem, dočekaće vas kada stignete na Elafonisos, manje poznato grčko ostrvo, u zalivu Vatika, na krajnjem jugu kopnene Grčke. 

Da biste do njega stigli moraćete malo da se pomučite. Najbliži aerodrom je Kalamata na Peloponezu, ili ćete od Atine morati da se vozite satima do krajnjeg juga najvećeg grčkog poluostrva. 

Verovatno zato ovde i nema toliko turista, što je samo razlog više da ga posetim. 

Elafonisos je ostrvce od svega devetnaest kvadratnih kilometara, udaljeno manje od 500 metara od kopna. Južnije od njega samo su još Kitira, mala Antikitira i na kraju ogromni Krit.

Ime je dobio po jelenima kojih je u davna vremena bilo u izobilju na tom području, pa su zato brojna svetilišta posvećena boginji lova, Artemidi.

Iako je naizgled pust, sa par stotina stanovnika u jedinom naseljenom mestu, Elafonisos ima bogatu i pet milenijuma dugu istoriju, a morski talasi kriju tajnu drevnog izgubljenog carstva. U to doba nije još ni bio ostrvo, već malo poluostrvo pri dnu Peloponeza, sa kulturom koja je cvetala u trgovačkom sedištu Pavlopetri.

Nemirno tlo, zemljotresi i tektonski poremećaji napravili su usek, odvojili ga od kopna i postepeno potapali naselje, koje je, poput Akrotirija na Santoriniju, zauvek nestalo pod talasima oko 1000. godine pre nove ere. Kuće, putevi i urbana infrastruktura, koje su arheolozi otkrili tek 1967. i sada leže tu, na morskom dnu.

Pavlopetri je najstariji poznati „izgubljeni grad" na svetu, čija istorija golica maštu avanturista i tragača za Platonovom Atlantidom.

U vreme Peloponeskog rata ovde je bilo poprište bitaka između Atine i Sparte.

Kasnije je vekovima bio sedište pirata, kojima je bio zgodno mesto za napade na bogate trgovačke brodove. Korintskog kanala nije bilo i tu je bio najkraći pomorski put Istočnog Mediterana.

Do ostrva dolazim trajektom iz Punde, čija me divlja plaža od mekog zlatnog peska sa tirkiznim morem mami da se bućnem i pre ukrcavanja na brod. Od tog malog parčeta raja realno vam ništa lepše nije ni potrebno. 

Ali, Elafonisos me čeka. Vožnja traje kratko. Iako je pola deset ujutro, sunce neumoljivo prži. A za danas je najavljeno samo 35. Kako li je bilo pre desetak dana kada se živa penjala iznad 40?

Živopisna crkva Svetog Spiridona na kamenom sprudu do kojeg se dolazi mostom krasi ulaz u malu luku. Idemo pravo na plažu Simos, na suprotnoj strani ostrva, koju bije glas da je jedna od najlepših u Grčkoj i na celom Mediteranu, a do koje se stiže već posle nekoliko kilometara vožnje. Usput mi pogled pleni još jedan tirkizni biser karipskog pejzaža – plaža Lefkis.

Prirodni ambijent Simosa pomalo me podsetio na Prasonisi, plažu na samom jugu Rodosa, peščani sprud koji vodi do brda i koji sa obe strane obrazuje plažu: jednu mirniju, bez mnogo talasa, i drugu, kajterski raj gde vam vetrovi nemilosrdno šibaju lice. 

Ipak, Simos je nešto sasvim drugo i njegova lepota ostavlja bez daha. Divlji pejzaž jedinstvene flore čini dinamičan i osetljiv ekosistem, koji je u sklopu evropskog projekta zaštite „Natura 2000".

Boje peska i mora razlog su što ovu plažu često zovu „grčkim Maldivima".

Leva uvala, Fragos, potpuno je u zavetrini, gotovo bez talasa, sa plitkim, pitomim i toplim morem nestvarnih svetloplavih nijansi, u čijoj pozadini se šepure katarke usidrenih jahti. 

Na desnoj, nešto dužoj strani, Sarakiniko, ima malo vetra i tu se nalazi i kamp. Brdo Vardija, koje ih deli, visoko 276 metara, ujedno je i najviša tačka ostrva. Odatle su pirati vrebali trgovačke brodove i spremali im zasedu iz skrivene uvale.

Obe plaže su organizovane, sa ležaljkama i suncobranima, ali i komotnim prostorima gde možete samo da se izvalite u pesak i uživate u ambijentu. Sa rastinja na brdu širi se miris origana i timijana, iz peska niču beli opojni cvetovi ugroženog pustinjskog ljiljana.

Iako je avgust i puna sezona, nema prevelike gužve, što ovoj rajskoj plaži daje dodatnu draž. Osim Simosa, sličnu egzotičnu atmosferu imaćete i na plaži Kato Nisi, sa suprotne strane Elafonisosa. 

Želim da ostanem ovde zauvek, ali je grupa Grka sa kojom sam krenula na putovanje neumoljiva – kad zakrče creva, nema tog raja koji će ih sprečiti da se što pre domognu trpeze. Iako su u hotelu bogato doručkovali pre nekoliko sati. 

Otmena gospođa sa šarmantnim australijskim akcentom, jedna u moru iseljenika koji su sreću i uspeh pronašli u dalekom Sidneju i Melburnu, jedina je koja bi, poput mene, ostala na plaži. Uostalom, u agenciji su nam obećali pet sati Elafonisosa. Nisu precizirali da će nam sat i po otpasti na ručak. 

No, nalazimo se u kolevci demokratije i popuštamo pred silom većine. Ubrzo smo ponovo u luci. Sunce prži takvom silinom da nigde ne možete ni da odete i da se sklonite. Jedina opcija vam je da sednete i jedete, bili, ne bili gladni.

Duž obale je niz tipičnih grčkih taverni, najčešće sa svežom, tek ulovljenom ribom.

U lokalnom pita baru hrpa menija na poljskom. Većina turista je odatle, dolaze uglavnom ponedeljkom u avgustu, kaže simpatična kelnerica, koja ne može da postigne da usluži sve goste, najčešće izuzetno ukusnim jagnjećim i svinjskim girosom.

Sede u hladu, dok popodnevnu tišinu paraju bučni zrikavci u horu, licem okrenuti moru, ne skidajući osmeh s lica.

Ko god je u mogućnosti da na Elafonisos dođe u sopstvenom aranžmanu, preporuka je da u njegovim lepotama uživa bar nekoliko dana.

Pogotovo što i njegova okolina ima štošta da ponudi, od neistraženog ostrva Kitire, do Gibraltara istoka – Monemvasje i ostalih živopisnih gradića juga Peloponeza.