Iskustva sa dve „naj na svetu“ atrakcije Dubaija – vredi li para?

U dugoj koloni turista, koja je strpljivo, u podnožju ogromnog tržnog centra, čekala red da uđe u najvišu zgradu na svetu, Burdž Kalifu, bila sam i ja.

Za novinarsku propusnicu ljubazni predstavnici najveće atrakcije Ujedinjenih Arapskih Emirata nisu mnogo marili. Ako već hoću čitaocima da dočaram kako je biti "At the top" – moraću to i da platim. I to ne malo – 60 evra u „prajm tajmu“, ili 45 kasnije uveče. Bolji termini već su rasprodati danima unapred.

Nemam baš mnogo iluzija da će mi se ova investicija isplatiti, ali nekako ne mogu da odem iz Dubaija a da to ne iskusim. Očekujem dobar panoramski pogled, vožnju vrtoglavom brzinom jednim od najbržih liftova na svetu, detalje o tehničkim karakteristikama zadivljujućeg inženjerskog poduhvata, možda neku anegdotu ili zanimljivu priču…

U koloni prolazimo širokim polumračnim hodnicima na kojima su informacije i fotografije o tome kako je tekla gradnja, koje retko ko i čita. Uglavnom hitaju da se domognu lifta i vrha.

Ulazimo u lift koji je potpuno razočaranje. Čini mi se da svaka luksuznija zgrada u nekoj evropskoj prestonici ima bolji. Nije panoramski, pa ni nemate utisak da se penjete visoko. Samo drmusanje lifta i brojevi koji se na malom ekranu brzo penju, svedoče da idemo brzo.

Imam utisak kako mi sa svakim spratom sve više rastu magareće uši, jer ću se silno pokajati na šta sam dala tolike pare. Kroz glavu mi prolaze reči Italijanke Kristine, koju sam upoznala prethodnog dana i sa kojom sam se potpuno složila. „Ako već dajem 60 evra, otići ću da vidim Koloseum, ili da se divim umetničkim delima u nekom muzeju. Šta ovde imam da vidim?“

Za oko minut na 124. smo spratu. Mrak je uveliko pao pa sa zastakljene fasade puca pogled na bleštavilo modernog Dubaija. Nema nikakvog vodiča niti pratnje. Karta je faktički samo ulaznica za vidikovac na dva sprata, od kojih jedan ima terasu na otvorenom. Obiđete po krug na svakom od njih, islikate grad, ovekovečite trenutak da se zna da ste bili „na vrhu“, kupite suvenir i – to je to.

Ako vas ne mrzi da usput u polumraku čitate objašnjenja i podatke, saznaćete ponešto o Burdž Kalifi. Možda i to da je arhitekta Adrijan Smit bio inspirisan jedinstvenim lokalnim pustinjskim cvetom „pauk ljiljanom“, kada je projektovao najvišu zgradu na svetu, da je na njoj radilo 12.000 ljudi, da ima 160 spratova do kojih vodi 2909 stepenika, da ima 1.850.000 m² luksuznog stambenog i 300.000 m² poslovnog prostora…, ali iako ste posetili tu atrakciju, ostaćete uskraćeni za sav taj luksuz.

 Realno, Burdž Kalifi ćete lakše moći da se divite spolja ili sa nekog od vidikovaca sa okolnih zgrada.

I šta da kažem kad me pitaju kako sam se provela? Vrh, brate!

No, šteta je bila ne iskoristiti i još malo ne isprazniti džepove u jednom danu.

U mnoštvu arhitektonskih lepotica koje krase Dubai, jedna se svojim orijentalnim stilom, poput Aladinove čarobne lampe, izdvaja od ostalih – Muzej budućnosti.

Domaćini su je, još pre godinu dana kada je zvanično otvorena, izreklamirali kao najlepšu zgradu na svetu. 

Iako je estetika subjektivna kategorija, i još su stari Latini znali da de gustibus non est disputandum, marketing je čudo! Ulaznice za ovu atrakciju rasprodate su danima unapred, iako cena nije zanemarljiva, oko 40 evra. 

Zgradi se spolja i iznutra može diviti i bez obilaska postavke muzeja. Zanimljiva arabeskna srebrna fasada elipsastog oblika deluje vrlo egzotično i moderno sa svojim futurističkim zastakljenim prorezima u vidu arapske kaligrafije. Doduše, samo nama koji ne znamo arapski.

Na fasadi od čelika su u stvari ispisane reči aktuelnog vladara Dubaija, šeika Muhameda bin Rašida el Maktuma, tri citata njegovih razmišljanja o budućnosti. „Možda nećemo živeti stotinama godina, ali proizvodi naše kreativnosti mogu ostaviti nasleđe dugo nakon što nas ne bude“, jedan je od tri.

„Budućnost pripada onima koji mogu da je zamisle, dizajniraju i sprovedu u delo. Budućnost ne čeka. Ona se može dizajnirati i izgraditi već danas.“

Okej, slažem se da skromnost nije uvek vrlina, uostalom gotovo svi vladari su za života sebi dizali spomenike. Ali, koliko god dubokoumno zvučale reči jednog od zvaničnika Ujedinjenih Arapskih Emirata, pitam se da li bi svetski mediji pisali hvalospeve, a svet se divio sličnoj građevini npr. u Americi, čija bi fasada bila ispisana citatima recimo Donalda Trampa? Ne dopada vam se poređenje?

Ostavljam ironiju po strani i divim se arhitekti koji je osmislio elipsastu građevinu koja predstavlja čovečanstvo, a čiju je fasadu, površine 17.000 m², u potpuno robotizovanom procesu sastavio od 12.000 delova od nerđajućeg čelika. Praznina u sredini građevine predstavlja budućnost koja nas čeka.

Nestrpljiva da vidim tu budućnost koja nas čeka, kupujem kartu za muzejsku postavku, srećna što su mi na blagajni dozvolili da, kao novinar, to uradim „preko reda“, jer bih po redu morala da sačekam još koji dan.

Očekujem da me „teleportuju“ u unutrašnjost zgrade, ali uzalud. Kroz izložbu nas vode obični homosapijensi – devojke hostese, u tradicionalnoj odeći sa hidžabom. Lift simulira putovanje kroz vreme u kosmos, u 2071. godinu, na orbitalnu stanicu koja prikuplja solarnu svetlost i obezbeđuje svu potrebnu energiju planeti Zemlji. Putovanjem nisu bila naročito impresionirana ni dečica u liftu, naviknuta na video igrice i svakodnevne susrete sa čudima tehnike i virtuelne realnosti. 

Uz jednu maketu Sunčevog sistema i još poneki eksponat više ili manje maštovitih tvoraca, iz domena „šta bi bilo kad bi bilo“, obilazak gornjeg sprata, posvećenog istraživanju univerzuma, već je gotov! Pomalo zbunjeno, pitam devojku vodiča je li to sve? Kaže, nije, ima dole još.

Na donjim spratovima čekaju vas simulacije inovativnih ideja kako sačuvati planetu i njene prirodne resurse, ali i skeneri ljudskog tela budućnosti, zamišljeni da vam samo dodirom prikažu opšte zdravstveno stanje, a u suštini programirani tako da ne mere apsolutno ništa, nego vam daju tek tri-četiri šaljiva odgovora kad vas „skeniraju“.

Videćete i veliku „laboratoriju“ uzoraka raznih biljnih organizama, a ceo jedan sprat posvećen je načinima očuvanja mentalnog zdravlja, koji se svodi na meditaciju, hodanje po plutajućoj fleksibilnoj podlozi i ležeće posmatranje vode koja kaplje s plafona.

Tu su i neizbežni roboti. „Kučence“ i „letećeg delfina“ upoznaćete i pre ulaska u Muzej. Unutar njega možete da razgovarate sa humanoidnim robotom, tačnije roboticom, koja, osim programiranih odgovora na neka opšta pitanja, uglavnom trepće, ćuti ili ponavlja nekoliko fraza, ako je pitate bilo šta „teže“. I, nažalost, ne govori nijedan drugi svetski jezik osim engleskog. 

Ako mogu da primetim, Chat GPT, koji koriste već i mala deca, za nju je Ajnštajn!

Sve u svemu, iz Muzeja budućnosti izašla sam duboko zabrinuta za budućnost. Plašim se da ne dospe u pogrešne ruke.