Zmijski otrov ga je ubio, a njegov dnevnik i danas pomaže nauci

U septembru 1957. godine, direktor zoološkog vrta u Čikagu poslao je malog, nepoznatog gmizavca u Prirodnjački muzej Fild na identifikaciju. Karl Paterson Šmit, cenjeni stručnjak za zmije sa trideset tri godine iskustva, preuzeo je taj zadatak. Zmija dugačka 76 centimetara bila je južnoafrički bumslang, a prilikom pažljivog pregleda, nepažnja je dovela do fatalnog ujeda u levi palac naučnika, prenosi Bi-Bi-Si.

Umesto da zatraži hitnu medicinsku pomoć, Šmit je odlučio da iskoristi priliku za jedinstveni naučni eksperiment. Verujući da tako mala zmija ne može da ubrizga smrtonosnu dozu otrova, otišao je kući i počeo detaljno da zapisuje sve promene u svom telu.

Njegov dnevnik beleži tešku mučninu, groznicu, krvarenje iz desni i povraćanje nesvarene hrane tokom noći. Ujutru je odbio pozive da poseti lekara, strahujući da bi medicinska intervencija poremetila čistoću naučnog posmatranja i prirodan tok delovanja toksina.

Prema njegovim zapisima, poslednja reč koju je napisao u svom dnevniku bila je „ekstremno“. Ubrzo nakon ručka, naučnik je izgubio svest, a lekari su mogli samo da proglase smrt usled paralize disanja nešto pre petnaest časova.

Obdukcija je kasnije otkrila snažna unutrašnja krvarenja u plućima, bubrezima, srcu i mozgu, dokazujući da otrov bumslanga uništava sposobnost zgrušavanja krvi. Dve decenije kasnije, naučnici su i zvanično potvrdili da je ova povučena zmija jedna od najsmrtonosnijih u Africi.

Od smrtonosne radoznalosti do modernih istraživanja

Ekstremni pristup proučavanju otrova na sopstvenom telu nije umro sa Šmitom, već je u modernom dobu dobio novu, neverovatnu dimenziju. Američki samouki herpetolog Tim Frajd primio je više od 850 injekcija zmijskog otrova i preživeo preko dvesta ujeda tokom dve decenije eksperimentisanja na sebi.

Njegov cilj je bio stvaranje imuniteta koji bi pomogao naučnicima, uprkos tome što su lekari ovakvu praksu oduvek osuđivali kao izuzetno opasnu.

Zapanjujuća žrtva urodila je plodom u maju 2025. godine, kada je studija pokazala da antitela iz Frajdove krvi mogu da neutrališu otrov devetnaest različitih smrtonosnih vrsta zmija.

Istraživači sa Univerziteta Kolumbija u saradnji sa biotehnološkom kompanijom Sentivax razvili su obećavajući protivotrov širokog spektra.

Prema rečima naučnika, ovaj novi lek predstavlja značajan iskorak jer antitela ljudskog porekla imaju dugotrajniji efekat i nose znatno manji rizik od teških alergijskih reakcija u poređenju sa tradicionalnim lekovima koji se dobijaju iz konjske krvi.

Nova nada za žrtve zmijskih ujeda

Svetska zdravstvena organizacija (World Health Organization) klasifikuje trovanje zmijskim ujedima kao visoko prioritetnu, ali zanemarenu tropsku bolest.

Svake godine zmije ubiju desetine hiljada ljudi, dok stotine hiljada ostaju sa trajnim invaliditetom širom planete. Situacija je posebno teška u siromašnim, ruralnim područjima gde su tradicionalni, specifični protivotrovi često veoma skupi ili potpuno nedostupni.

Zbog ovakve statistike, razvoj univerzalnog protivotrova postao je jedan od primarnih ciljeva moderne toksikologije. Kompanija Sentivax uveliko se priprema za dalja ispitivanja ovog novog leka na kućnim ljubimcima u Australiji, pre nego što zvanično započnu klinička ispitivanja na ljudima.

Ovi temeljni koraci su neophodni kako bi se nauka osigurala da je terapija potpuno bezbedna za primenu.

Paralelno sa ovim naporima, različite svetske institucije nastavljaju da traže inovativna rešenja za ovaj zdravstveni problem. Istraživači sa Univerziteta Vašington koriste modele veštačke inteligencije za dizajniranje specifičnih proteina koji efikasno neutrališu toksine.

Sva ova napredna otkrića, podstaknuta visokotehnološkim istraživanjima, ali i neverovatno opasnim ličnim eksperimentima hrabrih pojedinaca, daju jasnu nadu da smrtonosni ujedi uskoro više neće predstavljati nerešiv problem.