Aralsko more polako nestaje

Ako ste ikada prošli pored jezerskog dna koje se suši usred leta, možda ste osetili veoma neprijatan miris koji se širi iz blata. Taj oštar miris je mešavina gasova koji se oslobađaju iz zemljišta dok se ogromne količine organske materije – bogatog mulja, algi, biljaka, raspadajućih životinjskih ostataka i drugih materijala – raspadaju tokom isušivanja jezera.

U većim razmerama, ova pojava predstavlja mnogo ozbiljniji problem od samog neprijatnog mirisa.

U mnogim delovima sveta jezera se isušuju u tolikoj meri da naučnici upozoravaju kako bi mogla da emituju dovoljno gasova sa efektom staklene bašte da se njihov uticaj može porediti sa emisijama nastalim sagorevanjem fosilnih goriva.

U novoj studiji objavljenoj u časopisu Science naučnici navode da je Aralsko more – najveće isušeno jezero na svetu – emitovalo čak 204 megatone (oko 225 miliona američkih tona) ugljen-dioksida otkako je počelo da se isušuje šezdesetih godina 20. veka.

Ali možda nije prekasno da se preokrene tok događaja

Danas je Aralsko more slana pustoš, više pustinja nego more. Ali nije uvek bilo tako.

Njegov vodostaj počeo je naglo da opada tek kada su reke Amu Darja i Sir Darja preusmerene radi snabdevanja vodom brzo rastuće industrije pamuka u Uzbekistanu.

Do devedesetih godina 20. veka jezero, nekada četvrto po veličini na svetu, bilo je gotovo neprepoznatljivo.

Na njegovom mestu sada se prostire ogromna slana pustinja – nekadašnje jezersko dno koje se pod uticajem sunca postepeno raspada.

Studija procenjuje da je između 1960. i 2022. godine isušeno more ispustilo 204 megatone ugljen-dioksida u atmosferu. Ta procena zasniva se na istraživanju više lokacija i analizi uzoraka jezgarskog materijala prikupljenih sa suvog dna jezera.

Postoje i znaci oporavka na severu, gde je vlada Kazahstana usvojila mere za upravljanje vodnim resursima kako bi obezbedila da Sir Darja nastavi da se uliva u Severni Aral.

Nova studija sugeriše da bi ponovno plavljenje čitavog basena moglo doneti ogromne koristi za životnu sredinu, ne samo u samom jezeru već i na globalnom nivou.

„Ispod Aralskog jezera nalazi se skriveno ugljenično blago“, kaže biogeohemičar Rafael Marke iz Španskog nacionalnog istraživačkog saveta.

„Ako ovi sedimenti ostanu izloženi, ugljenik će nastaviti da se ispušta u atmosferu. Ako se more ponovo poplavi, isti taj ugljenik mogao bi da pređe iz izvora emisija u deo klimatskog rešenja.“

Prema proračunima istraživača, ponovno plavljenje dna jezera moglo bi da spreči oslobađanje procenjenih 165 megatona ugljenika koji je i dalje zarobljen u sedimentima.

Studija je takođe pokazala da se skoro petina emisija ugljenika iz Aralskog mora oslobađa zato što vetar raznosi sediment sa isušenog jezerskog dna – faktor koji istraživači ranije nisu uzimali u obzir.

„Kada jezero presuši, ne suočavamo se samo sa hidrološkim, ekološkim ili socioekonomskim problemom“, kaže ekologinja Nurija Katalan iz Španskog nacionalnog istraživačkog saveta.

„Ugljenični ciklus se takođe menja na načine koji su do sada uglavnom bili izostavljeni iz klimatskih proračuna.“

U međuvremenu, klimatske promene dodatno pojačavaju zabrinutost za budućnost vodosnabdevanja Aralskog mora.

Amu Darja i Sir Darja napajaju se vodom nastalom topljenjem glečera u planinama Tjenšan i Pamir. Kako se ti glečeri povlače usled zagrevanja klime izazvanog emisijama iz fosilnih goriva, dotok vode će se verovatno smanjivati, a preostala voda isparavaće mnogo pre nego što stigne do Aralskog mora.

Ironično, bolje upravljanje vodnim resursima i vraćanje vode u jezera koja su presušila usled ljudske aktivnosti mogli bi da postanu važan deo strategije za ublažavanje klimatskih promena i očuvanje preostalih glečera.

Aralsko more nije jedina kopnena vodena površina koju je čovek iscrpeo u potrazi za ekonomskom dobiti. Tu su i Veliko slano jezero i Saltonsko more u Sjedinjenim Američkim Državama, Kaspijsko jezero, jezero Urmija u Iranu, jezero Poopo u Boliviji i mnoga druga.

Sva izgubljena jezera potencijalno doprinose emisiji ugljenika

„Naša studija pokazuje da zaštita ovih ogromnih zaliha ugljenika zakopanih u sedimentima ima i značajnu klimatsku vrednost, koja bi mogla biti uključena u mehanizme finansiranja zasnovane na ugljeniku“, ističu autori studije.

„Ovo pruža novu perspektivu, izraženu jezikom poznatim klimatskim finansijama i tržištima ugljenika, i otvara novu raspravu o tome kako bi ponovno plavljenje ovih jezera moglo da bude finansirano“, smatraju ovi naučnici.