U Dolini smrti kamenje teško 300 kilograma „hoda“ – ples leda, vode i vetra

Na dnu isušenog jezera Rejstrek Plaja, u jednom od najsuvljih i najtoplijih mesta na Zemlji, stotine stena razbacano je po ispucalom glinovitom tlu. Neke su veličine pesnice, neke dostižu težinu i do 320 kilograma. Ono što ovo mesto čini jedinstvenim nisu same stene, već tragovi koje one ostavljaju za sobom – duge, vijugave brazde koje svedoče o njihovom kretanju. Stene putuju, ponekad paralelno, ponekad menjajući pravac pod oštrim uglom, a njihovi tragovi mogu biti dugi i stotinama metara.

Vekovima je ovo kretanje bilo potpuna misterija, jer niko nikada nije video kako se ono dešava, što je rađalo bezbroj teorija, od natprirodnih sila do vanzemaljskih uticaja.

Vek spekulacija i naučnih ćorsokaka

Prvi pisani tragovi o ovom fenomenu datiraju iz ranih 1900-ih, ali su naučna istraživanja započela tek četrdesetih godina prošlog veka. Geolozi su u početku pretpostavljali da su za kretanje odgovorni izuzetno snažni vetrovi, poput peščanih vihora, koji bi gurali kamenje preko vlažne i klizave površine blata. Međutim, proračuni su pokazivali da bi za pomeranje najtežih stena bili potrebni vetrovi uraganske snage, što je retkost čak i u ekstremnim uslovima Doline smrti.

Najpoznatiji pokušaj rešavanja misterije izveli su geolozi Bob Šarp i Dvajt Keri tokom sedamdesetih godina. Postavili su čuveni „koral“ eksperiment, zabadajući sedam čeličnih šipki u zemlju oko jedne od stena. Njihova hipoteza je bila da, ako kamenje pokreću velike ledene ploče, šipke bi morale da zaustave ili skrenu kretanje. Na njihovo iznenađenje, već prve zime stena je uspela da se izvuče iz korala, ostavljajući druge unutar njega netaknute. Ovaj rezultat kao da je opovrgao teoriju o ledu i samo produbio misteriju. Činilo se da se svaka stena kreće nezavisno, vođena nekom nevidljivom silom.

Rešenje misterije: Trijumf strpljenja i malo sreće

Odgovor je stigao tek 2014. godine, zahvaljujući timu koji je predvodio paleobiolog Ričard Noris sa Skrips instituta za okeanografiju. Shvatajući da se kretanje dešava možda jednom u deceniji, odlučili su se za strpljiv pristup. U zimu 2011. godine, uz dozvolu uprave parka, postavili su meteorološku stanicu visoke rezolucije i opremili 15 stena (donetih sa druge lokacije) specijalno dizajniranim GPS uređajima koji se aktiviraju pokretom. Jedan od istraživača, Ralf Lorenc, primetio je da očekuje „najdosadniji eksperiment ikada“.

Međutim, nauka ponekad zahteva i dozu sreće. U decembru 2013.godine Ričard i njegov rođak Džim Noris stigli su na Rejstrek Plaju i zatekli prizor koji se retko viđa: dno jezera bilo je prekriveno plitkim slojem vode, dubokim jedva sedam centimetara. Ubrzo nakon toga, njihovi instrumenti su zabeležili kretanje.

„Očekivali smo da ćemo čekati pet ili deset godina, ali smo se, igrom slučaja, našli na pravom mestu u pravo vreme“, rekao je Ričard Noris. Po prvi put u istoriji, misteriozno kretanje stena je snimljeno i dokumentovano.

Njihova zapažanja, objavljena u časopisu Plos One, otkrila su da je za ovaj fenomen potrebna savršena i retka kombinacija uslova. Prvo, kiša mora da stvori plitko jezero.

Zatim, tokom hladnih zimskih noći, temperatura mora pasti dovoljno nisko da se na površini formiraju tanke ploče leda, debele svega tri do pet milimetara. Ključni trenutak nastaje tokom sunčanih dana, kada led počinje da se topi i lomi u ogromne, plutajuće panele.

Tada i najslabiji vetar, brzine od svega 10 do 15 kilometara na čas, počinje da gura ove ledene ploče preko jezera. Ploče deluju kao jedra, polako gurajući stene ispred sebe po klizavom blatu. Kretanje je izuzetno sporo, dva do pet metara u minuti, što ga čini gotovo neprimetnim za ljudsko oko.

„Moguće je da su turisti ovo videli, a da nisu ni shvatili šta se dešava“, objasnio je Džim Noris.

Istraživanje je takođe objasnilo zašto je stena u Šarpovom i Kerijevom eksperimentu pobegla iz „korala“: tanka ledena ploča se verovatno slomila o jednu od šipki, omogućavajući delu leda i steni da nastave put, dok su ostali delovi ostali zaglavljeni. Misterija je konačno dobila elegantno i logično objašnjenje, ali Ričard Noris ističe da posao možda još nije gotov.

„Dokumentovali smo pet događaja kretanja i videli da je plutajući led moćna sila. Ali nismo videli da se najveće stene o pomeraju. Da li to funkcioniše na isti način?“ Zagonetka plesa stena je velikim delom rešena, ali Dolina smrti, čini se, još uvek čuva poneku tajnu.