Mikroplastike ima u Dunavu i tkivu divljih svinja, ali „večne hemikalije“ nisu pronađene u hrani

PFAS jedinjenja su per- i polifluoroalkilne supstance. Reč je o klasi od oko 15.000 jedinjenja koja se obično koriste za pravljenje proizvoda otpornih na vodu, mrlje i toplotu. Napravio ih je čovek u želji da ima supstancu koja traje i ne menja svojstva.

Često se nazivaju „večnim hemikalijama“ jer se prirodno ne razgrađuju, a naučnici su ih doveli u vezu sa rakom, bolešću bubrega, problemima jetre, imunološkim poremećajima, urođenim defektima i drugim ozbiljnim zdravstvenim problemima.

Ana Pešić, naučnica iz Centra za ispitivanje namirnica u Srbiji, ističe da zahvaljujući tome što su otporna na vodu, na ulja, masti, toplotu PFAS jedinjenja imaju izuzetno široku primenu: „Nalaze se u velikom broju predmeta koje danas svakodnevno koristimo – nelepljivi tiganji, papirne slamčice, telefoni, automobili, kozmetika, vodootporna šminka, lakovi za nokte“.

U Centru za ispitivanje namirnica u Srbiji već godinu dana rade na razvoju metode za određivanje PFAS jedinjenja i čestica u hrani.

„U slučajnim uzorcima, mesa, mleka, jaja i ribe, srećom, nismo našli PFAS jedinjenja“, istakla je Pešićeva.

Prema njenim rečima, na ovom području smo nevidljivi zato što ranije, kada je mapa zagađenja rađena, PFAS jedinjenja se kod nas nisu ni merila. Takođe, kako navodi, bezbedni smo zato što u našem regionu ne postoje postrojenja koja se bave proizvodnjom tih hemikalija, ima manje takvog otpada i sigurni smo da je zagađenje manje nego u delovima sveta gde ta postrojenja postoje.

Istraživanje, odnosno merenje prisustva večnih hemikalija je izuzetno skupo jer su neophodni analitički aparati jako velike preciznosti, kao i pomoćne supstance.

„Od prošle godine se PFAS jedinjenja, tačnije četiri PFAS jedinjenja, nalaze u Pravilniku za hranu i to se sada određuje“, navodi gošća Beogradske hronike.

(Mikro)plastika je svuda oko nas

Ana Pešić poručuje da moramo da budemo svesni da je mikroplastika svuda oko nas: vlakna sa naše garderobe, automobilske gume proizvode mikroplastiku, veštačka trava na kojoj deca treniraju fudbal je posuta mlevenom gumom…

„Mikroplastike ima mnogo u našim stanovima. Šljokice u kozmetičkim proizvodima su takođe jedan vid izvora mikroplastike. Ima je svuda, ali nije dokazano da direktno utiče na oboljenja kod ljudi. Ono što može da utiče na oboljevanje ljudi su hemikalije koje su u plastiku dodate prilikom same proizvodnje. To su omekšivači, plastifikatori, boje, pigmenti. U to spadaju ftalati, bisfenoli, teški metali“, objašnjava Ana Pešić.

Kako ističe, kada je počela da se bavi ovim poslom, promenila posuđe u kući. „Koristim isključivo belu keramiku i porcelan, staklo. Nema boja, nema nikakvih oznaka i aplikacija jer sve te boje sadrže pigmente i teške metale“.

Samo 11 odsto plastike se reciklira, a ostatak pre ili kasnije završi u prirodi.

„Plastika je lep materijal i kada se njom rukuje onako kako je propisano da traje dugo i da se dugo koristi, ona ne predstavlja problem. Problem predstavlja otpad, odnosno neadekvatno rukovanje plastičnim otpadom koji završi na deponijama“, ukazuje Pešićeva.

Regulative kod nas su usklađene u potpunosti sa regulativama EU. Nadležno ministarstvo planira da do kraja ove godine donese pravilnik u koji će biti uključena i reciklirana plastika.

Mikroplastika u Dunavu, u tkivu divljih životinja u Srbiji

Sićušne čestice plastike, kako ističe Pešićeva, pronađene su u Dunavu, u jetri divlje svinje na obalama Dunava gde je zabeležena velika koncentracija mikroplastike, dok je Zlatibor manje zagađen.

Mikroplastika, uglavnom putem otpada tačnije putem neadekvatnog rukovođenja tim otpadom, ulazi u tlo, a odatle zagađuje i vodu.

„Kada je voda zagađena, budimo sigurni da su zagađeni i biljni i životinjski svet. Kada riba pliva u zagađenoj vodi, sigurno je kontaminirana, često završi kao naš obrok. Ako zalivamo baštu zagađenom vodom, zemlja akumulira toksične supstance, one dospevaju u biljku, biljka postane naša hrana i to je ono što ulazi u lanac ishrane“, precizirala je Pešićeva.