Tempirana bomba – kiselost okeana i mora dostigla kritične nivoe, ugroženi ekosistemi

Svetski okeani su u gorem stanju nego što se mislilo, ističu naučnici, upozoravajući da merenja pokazuje da nam „ističe vreme“ da zaštitimo morske ekosisteme.

Rast kiselosti okeana, često nazivan „zlim blizancem“ klimatske krize, nastaje kada okean brzo apsorbuje ugljendioksid, koji potom reaguje sa molekulima vode što dovodi do pada pe-ha (pH) vrednosti morske vode (što znači da kiselost raste).

Takva sredina ne odgovara morskom životu pa kao rezultat imamo oštećene koralne grebene i druga okeanska staništa, a u ekstremnim slučajevima može doći i do razgradnje hitinske ljušture morskih stvorenja.

Sve do sada, naučnici nisu smatrali da je kiselost okeana stigla do planetarnih granica, to jest novoa rizičnih po planetu.

Međutim, nova studija britanske Plimutske morske laboratorije (PML), Nacionaln e uprave za okeane i atmosferu sa sedištem u Vašingtonu i Instituta za proučavanje morskih resursa pri Državnom univerzitetu u Oregonu otkrila je da je „granica“ kiselosti okeana dostignuta i to pre oko pet godina.

„Rast kiselosti okeana nije samo ekološka kriza – to je tempirana bomba za morske ekosisteme i priobalne ekonomije“, naglasio je profesor Stiv Vidikomb iz Plimutske morske laboratorije, koji je takođe kopredsedavajući u Globalnoj mreži za posmatranje porasta kiselosti okeana.

Studija se oslanjala na nove i stare rezultate fizičkih i hemijskih merenja uzoraka glečera ili drugih naslaga leda, u kombinaciji sa naprednim kompjuterskim modelima i studijama morskog života, što je naučnicima dalo sveobuhvatnu procenu za proteklih 150 godina.

Utvrđeno je da je do 2020. godine prosečno stanje okeana širom sveta već bilo veoma blizu, a u nekim regionima i izvan planetarne granice za pe-ha vrednost vode okeana.

Što su dublje u okean zalazili, to su nalazi bili gori. Na 200 metara ispod površine, 60 odsto globalnih voda je prešlo „bezbednu“ granicu kiselosti.

„Većina okeanskog života ne živi samo na površini. Voda ispod površinskog sloja je stanište za mnogo više različitih vrsta biljaka i životinja. Pošto se voda u dubini toliko menja, uticaj veće kiselosti okeana mogao bi da bude mnogo gori nego što smo mislili“, objašnjava Helen Findli, profesorka Plimutske morske laboratorije.

Prema njenim rečima, ovo je imalo ogromne implikacije na važne podvodne ekosisteme kao što su tropski, pa čak i dubokomorski koralni grebeni koji su pružali neophodna staništa za brojne vrste i mesta za razvoj njihovih mladih.

Kako pe-ha nivo pada (to jest raste kiselost), vrste poput morskih korala, ostriga, dagnji ​​i sitnih mekušaca poznatih kao morski leptiri moraju da se bore da održe svoje ljušture, odnosno zaštitne strukture, što dovodi do osetljivijih mekušaca, njihovog sporijeg rasta, smanjene reprodukcije i smanjene stope preživljavanja.

Autori su naglasili da je smanjenje emisije CO2 jedini način za rešavanje problema pojačane kiselosti morske vode na globalnom nivou, ali da mere zaštite mogu i treba da se fokusiraju na regione i vrste koje su najranjivije.

Džesi Tarner, direktorka Međunarodnog saveza za borbu protiv rasta kiselosti okeana, koja nije bila uključena u studiju, ocenila je da izveštaj jasno stavlja do znanja da nam ponestaje vremena i da ono što radimo – ili ne radimo – sada već određuje našu budućnost.

„Suočavamo se sa egzistencijalnom pretnjom dok se borimo sa teškom stvarnošću da je mnogo pogodnih staništa za ključne vrste već izgubljeno. Jasno je da vlade više ne mogu sebi priuštiti da zanemaruju porast kiselosti morskih voda u glavnim političkim agendama“, poručila je Tarnerova.

U Nici se, pod pokroviteljstvom UN, održava treća Međunarodna konferencija o okeanima. Posle Njujorka i Lisabona, skup posvećen očuvanju svetskih okeana zajednički organizuju Francuska i Kostarika, a domaćin je princ Albert od Monaka.