Za koga bi „kisela zona“ na četiri kilometra ispod površine okeana mogla biti pogubna

Kombinacija visokog pritiska i niske temperature, u najmračnijim morskim dubinama na 4.000 metara, pravi uslove koji rastvaraju kalcijum-karbonat, a to je materijal od kojeg morske životinje prave svoje oklope. Ta zona nazvana je dubina karbonatne kompenzacije i istraživači kažu da se širi. Ovu duboku kiselu zonu ne treba mešati sa vodom koja postaje kiselija na površini, jer apsorbuje ugljen dioksid kao rezultat sagorevanja fosilnih goriva.

Međutim, ta dva fenomena su ipak povezana – usled povećanja koncentracija ugljen-dioksida u svetskom moru, pe-ha vrednost opada (postaje kiselije), a duboka zona, u kojoj se rastvara kalcijum-karbonat, raste i širi se od dna naviše.

Zona u kojoj kalcijum-karbonat postaje hemijski nestabilniji i počinje da se rastvara naziva se lizoklin. Pošto je morsko dno relativno ravno, čak i porast oblasti lizoklina od svega nekoliko metara dubine, može brzo dovesti do velikih kiselih oblasti.

Istraživanje je pokazalo da se ta zona već podigla za oko 100 metara u odnosu na preindustrijsko doba, i da će verovatno rasti dalje, još nekoliko stotina metara u ovom veku.

Milioni kvadratnih kilometara morskog dna će možda doživeti brzu promenu putem koje će krečnjački sediment postati hemijski nestabilan i rastvarati se.

Gornja granica prelazne zone lizoklina je nazvana – dubina kalcitne saturacije. Ispod donje granice dubine kalcitne kompenzacije, sedimenti sadrže malo ili nimalo karbonatnih minerala.

Oblast ispod donje granice varira u velikoj meri između različitih sektora okeana. Već zauzima oko 41 procenat globalnog okeana. Od vremena industrijske revolucije, ta zona se izdigla u svim delovima Svetskog mora. Ipak, varira od gotovo nepostojećeg rasta u zapadnom delu Indijskog okeana, pa do više od 300 metara u severozapadnom Atlantiku.

Opasna biološka granica

Smatra se da će, ako se donja granica lizoklina izdigne za još 300 metara, oblast morskog dna ispod nje porasti 10 procenata i zauzimati 51 odsto globalnog okeana.

Nedavna studija je pokazala da donja granica lizoklina, dubina kalcitne kompenzacije, predstavlja biološku granicu.

U severoistočnom Pacifiku, najbrojniji organizmi iznad te dubine su korali, osetljive morske zvezde, dagnje, morski puževi, i morska mahovina. Skoro svi imaju kalcifikovane ljušture ili skelete. U obližnjim oblastima ima više morskih sasa, morskih krastavaca i oktopoda, koji su takođe osetljive vrste.

Kiselija životna sredina već ograničava život u oblasti od 141 milion kvadratnih kilometara okeana i mogla bi da se proširi za još 35 miliona kvadratnih kilometara, u slučaju da se dubina kalcitne kompenzacije podigne za 300 metara.

Pored ovog problema, tu je i problem opadanja nivoa kiseonika, a i voda postaje previše topla, kao posledica klimatskih promena. Zato se sužava povoljnan prostor i okruženje za život morskih vrsta, i to – odozdo (izdizanje dubine kalcitne kompenzacije) i odozgo (zagrevanje).

Iz globalne perspektive, neverovatno je da je već 41 odsto dubokog mora praktično kiselo, i da bi polovina mogla postati kisela do kraja veka, a prva studija koja pokazuje ovakve uticaje na morski život objavljena je tek prošle godine, prenosi portal Live Science.